Sa mališanima iz dijaspore u zimskom kampu FSS (3): Dobar glas daleko se čuje
Na čelu stručnog štaba koji je radio sa polaznicima Zimskog kampa Igraj za Srbiju i ove godine bio je Željko Dimitrić.
Iskusni područni instruktor Fudbalskog saveza Srbije tokom karijere je doživljavao razne zgode i nezgode, ali se nikad kao pred početak ovog kampa nije susreo sa tako specifičnom situacijom.
- Pojedina deca bukvalno nisu uspela da se probiju iz Zapadne Evrope u Srbiju. Desetak mališana se sa pola puta vratilo u Nemačku, Austriju, Švajcarsku... - pričao nam je Dimitrić.
Razlog su bile neverovatne gužve na graničnim prelazima. Jedna porodica je iz Nemačke putovala punih 28 sati, a dečak je stigao u kamp samo zato što su na put krenuli ranije.
Taj detalj, ipak, ne kvari generalni utisak.
- Treba reći da je tokom Letnjeg kampa veći odziv dečaka, ali zahvaljujući dobrom marketingu, ali i deci koja nas hvale, ovaj Zimski kamp može da se pohvali brojem polaznika. Stigli smo do skoro 70 prijavljenih dečaka i tim podatkom smo veoma zadovoljni.
Pretpostavljamo da je najviše polaznika iz zemalja Zapadne Evrope?
- Upravo tako, ali ove godine stigli su nam i dečaci iz Norveške, Finske, Danske, Italije... To znači da se dobar glas daleko čuje.
Iz kampa u školu
Dimitrić ističe da kamp Igraj za Srbiju u svakom pogledu napreduje.
- Najzad su zaživele komunikacija i saradnja sa instruktorskom službom FSS-a, tako da ćemo najtalentovaniju decu iz kampa preporučiti za polaznike Škole FSS-a. Biće im to svojevrsna nagrada, a na taj način biće i na oku našim selektorima.
Čuli smo da ima dečaka koji se sad već stalno vraćaju u kamp?
- Najbolji primer su petorica, šestorica momaka kojima je ovo već peto učešće! Zadovoljni su uslovima i radom, pa su počeli da nam dovode drugare iz svojih gradova i klubova. Sve veći broj polaznika je plod rada svih ljudi iz kampa i FSS-a.
Koliko su ova deca talentovana ili su prisutna samo ona čiji roditelji finansijski mogu da isprate kamp Igraj za Srbiju?
- Biću surovo iskren. Recimo da trenutno u ovoj grupi 10 do 15 odsto dece zaista zavređuju da se njima bavimo i kasnije pratimo njihov razvoj čak i kroz selekcije FSS-a.
Krv nije voda
Svi dečaci s kojima smo pričali ističu da bi voleli da igraju za Srbiju.
- Krv nije voda - ponosno će Dimitrić.
- Većina je rođena u dijaspori, ali koreni su im u Srbiji i prirodno je da tako razmišljaju. Logično, nemaju svi potencijal za nacionalni tim. Ali, moramo sve da ih vidimo na delu, da nam se ne bi ponovili raniji propusti kad smo ostali bez nekoliko značajnih igrača.
Za svakog ponešto
Deca su oduševljena svakim detaljom u Sportskom kampu FSS u Staroj Pazovi i to ne kriju. Posebno im, kažu, prija - hrana.
- Na meniju imaju jela koja se pripremaju u saradnji sa stručnjacima. Svakodnevno je bar najmanje tri u ponudi, pa i najprobirljiviji mogu da budu zadovoljni. Nemoguće je da ne nađu bar nešto što im se sviđa.
Disciplina je na visokom nivou.
- Dugi niz godina sam instruktor FSS-a i uvek insistiramo na ozbiljnosti. Sprovodimo sve programe, kako na terenu, tako i u ostalim aktivnostima. Ne dozvoljavamo bilo kakvo odstupanje od plana, nedisciplina se ne toleriše. Sve je u minut programirano. Na kamp treba da dođe još mnogo generacija i sve mora da bude pod konac.
Koliko trenera radi u kampu?
- Na svakog trenera u grupi ima od 16 do 18 polaznika, trenira se na terenima sa prirodnom i veštačkom travom. Uz mene u radu učestvuju još četiri ternera, a non-stop je prisutna i lekarska služba - opisuje nam rad kampa Igraj za Srbiju šef stručnog štaba Željko Dimitrić.
Homogene grupe
U kampu ništa nije slučajno, pa ni određivanje sobnih kolega.
- U većini slučajeva već na osnovu prijava imamo određenu predstavu, a kad polaznici stignu u kamp pravimo homogene grupe iz kojih se "rađaju" sobni drugovi. Recimo, ako neko ne zna dobro srpski, trudimo se da bude cimer sa dečakom koji odlično govori jezik i slično. Mešamo ih kako bismo imali što kvalitetniju komunikaciju. U sobama pričaju, šale se, igraju, naravno sve u granicama dozvoljenog.
Svako dete nova priča
Ivan Tasić, nekadašnji superligaški fudbaler, potom i internacionalac, vodi omladince Voždovca, ali i jednu od grupa na kampu "Igraj za Srbiju".
- Ove zime sam "debitovao", bio sam srećan što sam pozvan, a još više kad sam video uslove i polet sa kojim deca iz dijaspore treniraju. Kamp je oformljen prvenstveno da bi se ova deca približila grbu Srbije.
Šta ih posebno impresionira?
- Znaju da se naše nacionalne selekcije za važne utakmice pripremaju baš u Sportskom centru i zbog toga zagledaju svaki kutak.
Koliko je teško raditi sa dečacima iz rasejanja? Neki od njih ne govore najbolje srpski, drugi možda ne mogu da se pohvale posebnim fudbalskim znanjem, treći su malo uplašeni jer se prvi put odvajaju od roditelja?
- Svako zaslužuje poseban pristup. U osnovi ne delim decu. Ako neko ima volju i strpljenje da radi, uopšte nisu važni detalji koje ste spomenuli. Deca se uglavnom brzo uklapaju, pružam im ljubav i pažnju i na taj način sve se lakše prebrodi. Komuniciram isključivo sa polaznicima kampa. Ako zovu roditelji, za njih je zadužen direktor kampa.
Modeli treninga?
- Klasičan princip taktičko-tehničkih elemenata, a ukoliko se ukaže prilika dodajemo još neke stvari. Podeljeni u različite ekipe igraju utakmice, to im je poseban doživljaj.
Sigurno ima i dogodovština?
- Prilikom upoznavanja sam pitao jednog klinca na kojoj poziciji igra, a on mi je spremno odgovorio: "Držim celu defanzivnu liniju!"
Upornost
Zanima nas da li je kod polaznika kampa vidljiva kombinacija srpskog gena za fudbal i zapadnoevropske upornosti?
- Još nemam dovoljno iskustva za takvu analizu, ali vidim da svi žele, da se trude i da su strogi prema sebi. Upornost im je zajednička osobina.
Izazov karijere
Na početku trenerske karijere Nikola Mraković našao se u stručnom štabu kampa Igraj za Srbiju.
- Već šest godina radim sa mlađim kategorijama u Radničkom iz Nove Pazove. Ima i onih koji su pri prvom timu i idu stopama Kolarova, Ivanovića, Ćirkovića, Tešovića... koji su iz tih krajeva.
Koliki je izazov za mladog stručnjaka da radi u ovakvom kampu?
- Najveći do sada! Radio sam na nivou Srema i Vojvodine, a sada sam prvi put angažovan pri Fudbalskom savezu i zato mi je izazov najveći.
Ko je među vama trenerima "požarni", ko kontroliše dečake?
- Sa kolegom Tasićem prošetam po sobama, proverimo da li je sve u redu, da li nekome treba bilo kakva pomoć. Onda - gasimo svetla.
Da li ste već nekoga "skenirali"?
- U grupi s kojom sam radio interesantan je dečko iz Žagubice, rođen je 2006. godine i član je Sloge iz Petrovca na Mlavi. A sa nama je bio i Bugarin Nikolaj Enčev, veoma talentovano dete. Uspeva da naizmenično levom i desnom nogom žonglira po 60, 70 puta. Jednom nogom može i više od 100 puta da udari loptu, a da ne padne na zemlju! Za decu iz dijaspore uzrasta od sedam, osam godina sve ovo još uvek je zanimacija i tek treba da naprave značajnije korake u fudbalu - pričao nam je Nikola Mraković.
Šta može da se postigne u kampu za sedam dana?
- Mogu da se dobiju neke osnovne informacije i da se na osnovu njih na narednim kampovima pravi nadgradnja. Možemo da savetujemo decu šta treba da rade u klubovima.
