Četiri knjige u četiri ruke
Dva tića Jastrebića, istog roda i iz istog jata, u zajedničkom su letu iako nastanjeni na dva udaljena kraja (Pariz-Beograd). Može to, ali jedino ako su ti Jastrebići istovremeno i blizanci, istina, po mnogočemu, pa i po profesiji, dve su različite ličnosti koji poneke zadatke ili opredeljenja pretapaju u jedno delo sa u javnosti priznatim rezultatom. O čemu je ovde reč? U Jastrebićima piscima, autorima knjiga, koje kreiraju složnim idejama, snagama i posledičnim zajedničkim uspehom. Naslov - jedan, potpis po prezimenu - jedan, autora dva i dobro im prolazi, a i svaka kritika - pohvala više.
Dragutin i Miloš rođeni su u istom danu i satu, 11. marta 1970. Danas Dragutin živi u pariskom predgrađu Bobinji, Miloš u Beogradu, mada je četiri nedavne mandatarske godine (Ambasada Srbije) bio stanovnik pariskog predgrađa Bulonj-Bijankur. Obojica oženjeni, Dragutin ima dve kćerke, Miloš jednu. Struke im različite: Dragutin je programer, Miloš diplomata. Hobiji isti, ovako ih nabrajaju:
- Stoni tenis, šah, gitara, muzika, filmovi i, naravno, knjige.
Pišu s velikim uživanjem i jedva dočekaju da vide svoju knjigu na pultovima knjižara. Do sada su, udruženim snagama, objavili tri romana na francuskom: "Le Nom de la nuit" ("Ime noći"), "Highway" ("Autoput") i "L Invicible equilibre des supernovas" ("Nepobediva ravnoteža supernova"), uskoro iz štampe izlazi roman na srpskom jeziku.
- U knjižari, na La Defansu, uz knjigu "Ime noći" stajala je preporuka da je pisana u četiri ruke - prijavljuje tandem Jastrebića.
Inspiracija u metrou
- Zanimljivo nam je da razgovaramo sa poznatim autorom ili onim koji su u usponu. Popularnost poznatih pisaca je daleko ispod svetla glumaca i muzičara. Tokom jednog TV intervjua pisac Gijom Muso je prepričavao kako se svaki dan vozi pariskim metroom, sreće putnike koji drže u rukama neku od njegovih knjiga, a ne prepoznaju ga. Zato i zaključujemo da su u literaturi, zapravo, prave zvezde - samo knjige.
A neka se zna: pisanje "u četiri ruke" nije lak posao.
- To za nas nije potpuno novo, jer smo kao deca mnogo misli stavljali na papir zajedno i pravili od sveski neke svoje knjige. Istina, te priče su se često zaustavljale na pola puta ili na samom početku, nekolicina je dobila i konačni rasplet. Ipak, sve je bila igra, tek kad smo se primakli 40-im godinama javila se želja da zajedno objavimo knjigu. E, to je bilo nešto novo - seća se Dragutin.
Te 2008. Miloš je bio na diplomatskoj službi u Australiji, u posetu mu dolazi brat Dragutin, donosi prvu glavu romana "Ime noći", objašnjava ideju knjige, priču o devojci koja nestaje i njenom momku koji je bezuspešno traži, počinju da se dešavaju čudne stvari, naviru sećanja iz prošlosti...
- Rekao sam mu da razradi priču, ja nisam imao konačni rasplet - seća se Dragutin.
Tamo, u lepoj Australiji, rasplamsa se u Milošu Dragutinova iskra, pa se i usija mejl pošta.
- Išlo je nekad lakše, nekad mnogo teško. Dragutin bi mi javljao da neke delove odmah prihvata ili uz izmene, nešto je surovo odbacivao. Bilo je neslaganja. Ja hoću neku scenu, on je ne prihvata i obrnuto, najgore je što svako misli da je njegova ideja bolja. Ipak, tekst je nastajao i sve nam je bilo jasnije šta je priči potrebno, a šta ne, tako da smo posle godinu dana imali prvu verziju celog romana - rasvetljava Miloš.
I, šta onda? Valjda, knjigu štampati? Godina je 2012, sumnje su velike.
- Knjiga je svetlost dana ugledala krajem 2013. Krenuše intervjui. U jednom nas pitaju kako je moguće postati pisac kad obavljaš stalni posao. Objasnili smo da to jeste mukotrpan zadatak i da je teško sesti i pisati nakon napornog radnog dana, a ipak, ni u jednom trenutku nismo pomislili da odustanemo. Sada, kad se osvrnem, imam utisak da smo mnogo lakše uradili drugu i treću knjigu, zahvaljujući iskustvu postali smo uigran tandem - objašnjava Dragutin.
Naravno da u svetu postoji i udruženo jednopisanje, Miloš to ovako upoređuje:
- Pre nekoliko godina jedan poznanik mi je ispričao kako piše roman sa svojom prijateljicom, ali i da im je zapelo oko nekih ključnih detalja i cela ideja je propala. Zaključak bi mogao biti da ako su dva autora čvrsta i istrajna u odluci da stvarno žele da napišu knjigu, sve su prepreke savladive. Mi trenutno radimo na novom rukopisu u čemu nam se pridružio prijatelj Francuz.
Sloboda prevoda
Ima autora koji pišu na nematernjem jeziku, eto, Jastrebići i to usavršili, pa im na red dođe da "Ime noći" prevedu na srpski.
- Ne radi se, baš, o prevodu. U pitanju je nova verzija knjige na maternjem jeziku. Kad su autori pisali svoje knjige na više jezika, imali su uvek odrešene ruke, zato se i uočavaju velike razlike između, na primer, ruskih i engleskih verzija knjiga Nabokova, nemačkih i engleskih verzija knjiga Travena. Inače, mi smo veliki fanovi pisaca bilingvista i planiramo da organizujemo književno veće koje neće biti posvećeno našim knjigama, već bilingvizmu (dvojezičnosti) kao pojavi u književnosti. Obuhvatićemo pisce koji su pisali na stranom jeziku, kao što je Konrad, neke koji su pisali na dva jezika, kao Kundera. Postoje i trilingvisti ("trojezičari"), takvi su pomenuti Nabokov i Traven - analizira Dragutin.
Dogovor je da svako napiše po trećinu teksta, pa da vidimo na čemu smo. To će biti prava avantura.
Jedno je ispunjavati svakodnevne radne obaveze, drugo pisati knjige, a treće odazivati se na promocije svojih knjiga.
- Lepo je družiti se sa potencijalnim čitaocima, neki samo priđu da razgovaraju, neki kupe knjigu, zatraže autogram. Bilo je lepo videti kako je "Kultura Magazin", koji je lanac velikih tržnih centara u Francuskoj u okviru kojih se nalaze knjižare za promociju, svojevremeno, na svoje oglasne panoe, uz, na primer, obaveštenje o koncertu megazvezde Džoni Holideja, stavlja i najave za naše knjige - poredi Dragutin.
Miloš dodaje:
- Nekad na promociji bude više autora i lepo je čuti iskustva drugih. Jedan nam je pričao kako je odlučio da održi 200 promocija godišnje, ali i da je nezadovoljan i žali što knjige nije potpisivao pseudonimom, jer je pored mnoštva dobrih kritika publike dobio i nekoliko veoma žestokih reakcija i to ne na knjige, nego na njega lično i sve bi to lakše podneo da se nije potpisao svojim punim imenom, odnosno, da se sakrio pseudonimom.
