I to je bio Balkan: Siromašna vila
Vrdnička vila Milica je bila izuzetno obrazovana i veoma talentovana pesnikinja. Život je posvetila pevajući o srpstvu, Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, o vojvodi Stevanu Šupljikcu i davnim srpskim junacima poput Lazara i Obilića.
Nadahnuto je prevodila dela Balzaka, Getea i Frankla i bila veran saradnik Vuku Karadžiću u prikupljanju narodnih pesama. Ipak, ma koliko joj se divili i slavili, ma koliko da su isticali Miličino rodoljublje i ulogu u širenju nacionalne svesti, svi su zaboravili Vrdničku vilu još dok je bila živa.
Osim srpskog kneza. Kada su joj najbliži pomrli, Milica Stojadinović je prešla u Beograd, pod okrilje i zaštitu Mihaila Obrenovića.
Ali, 1868. godina bila je jedna od dve prelomne u njenom životu koje su i njoj odredile tragičnu sudbinu. Jednog junskog dana, na Topčideru joj neočekivano ubiše zaštitnika. U atentatu na kneza Milica je izgubila ne samo velikog prijatelja, već i srodnu dušu, velikog poštovaoca i pokrovitelja široke ruke.
Knez Mihailo je izuzetno cenio njene stihove, pomagao je štampanje prvih zbirki i rado s njom provodio vreme u dugim razgovorima. Milica se od ovog gubitka nikada nije oporavila. Od tada su uz nju bile samo dve drugarice, tuga i sirotinja. Drugi sudbinski trenutak bio je odlazak iz zavičaja, u kojem više nije imala ništa. Kada je njen brat prodao roditeljsku kuću i poslednji vinograd, ostala je bez svega što je volela, čime se nadahnjivala i zbog čega je živela.
