I to je bio Balkan: Pesnikinja sa svećom u ruci
Bol koji je osetila kada je, osiromašila i sama, morala da napusti zavičaj u Vrdniku, Milica Stojadinović Srpkinja je najbolje sama opisala: "Moj duševni život je prestao, prestao je u svakom smislu i ja sam mrtva. Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha."
U Beograd se vratila 1875. godine uoči srpsko-turskih ratova, na poziv mitropolita Mihaila, verujući da je ponovo potrebna svom narodu, da ga bodri svojom pesmom i podstiče u godinama pre konačnog sticanja nezavisnosti. Nadala se razumevanju dobrostojećih srpskih građana koji bi mogli da budu zaštitnici takve iskrene umetnice i rodoljupke. Nažalost, nije ih bilo.
Okrenuo joj je leđa i sam mitropolit koji je, pričalo se, u mladosti u nju bio zaljubljen i zbog nje postao "černorizac". Verovalo se čak da joj se zato, mnogo godina kasnije, pod svešteničkom mantijom samarićanski svetio za ljubavne jade i neuspehe. Ni pesme ni pisma Milica uskoro nije mogla da piše, jer je ostala bez novca za hranu, a kamoli za divit i hartiju, koverte i marke kojima bi pesme slala poštovaocima u inostranstvu i izdavačima.
Stanovala je u Savamali, u kući jednog Grka trgovca. Često se od tada na ulicama viđala jedna visoka, bolešljiva i uvela žena raspletene kose, kako posrće i sapliće se, ali ne ispušta zapaljenu sveću u rukama i dovikuje onima koje je Gospod stvorio od blata, a po svom liku, kako mogu da budu tako okrutni, ništavni i ravnodušni! Odgovora nije bilo, pratila su je samo podrugivanja gradske dečurlije.
