Ručak profesora Vujića

Među gostima nekada čuvene kafane Kolarac koja je srušena u bombardovanju Beograda 1941. godine, često se, naročito u vreme ručka, viđao još čuveniji beogradski profesor Kosta Vujić.

Čuveniji beogradski profesor Kosta Vujić je znao "u kojoj je restoraciji dobra supa i govedina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to"

 

Kako svedoči komediograf Branislav Nušić, "profesor je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i govedina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod Kolarca je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u Kasinu na Terazije, da jede kakav umokac i vraćao se Ruskom caru da završi ručak pečenjem.

Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije, koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu Kolarac Nikola Praporčetović ili, kao što su ga obično zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin, a vrlo korpulentan čovek sa velikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele, tada je i ruski car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku delegaciju.

Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:

- No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!"

Kasnije je na dugoročni zakup Kolarac preuzeo industrijalac Đorđe Vajfert, s tim da mu tu bude glavni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. "Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona, od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g. Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu.

Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova", sećao se Branislav Nušić.