Pevači zarađivali na sahranama
Da su beogradske kafane najmanje bile mesta za neumerene pijanke, a u velikoj meri zborišta srpskih umova, od umetnika do naučnika, svedoči veliki srpski komediograf Branislav Nušić, koji se posebno pozabavio fenomenom stare srpske kafane, i to na primeru njegovih omiljenih Dardanela.
Ova čuvena kafana, koja se nekada nalazila u srcu grada, bila je i vrsta literarnog foruma.
"Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka (Veselinovića), Dragutina ili Vojislava (Ilića) da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac, a tada je naročito zavladala manija pisanja drama, vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi uglas tvrdili kako 'današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu'.
Kod Dardanela se i rađala literatura. Tu je Vojislav Ilić za jednu banku napisao
Škola glumeNema broja čuvenim srpskih glumcima koji su upravo od Dardanela zagazili na trnovitu pozorišnu stazu, svedoči Branisalv Nušić: "Tu su oni uživali gledajući iz ćoška Tošu, Lugumerca, Ružića, Lazu; tu su se oni kod Dardanela upoznali sa Risantijevićem koji ih je sugerirao uzvišenošću statiskoga poziva; tu su oni poželeli da omirišu kulise i, kao prva posledica te njihove plemenite ambicije, počele su da se nižu dvojke u gimnaziji i odsustva u gimnazijskom prozivniku. To je, uostalom, početak biografija manje-više svih glumaca." |
Mihailu Joviću, uredniku jednog dečjeg lista, onu poznatu svetosavsku pesmu: 'Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira?'. Tu je Vlada Jovanović napisao onu svoju poznatu: 'Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!'.
Tu je, kod Dardanela poznati novinar Steva Vidaković pisao vrlo često uvodne članke i tu je Žarko Ilić pisao pozorišne kritike. Među redovne goste Dardanela spadali su i članovi pevačkih društava. Tadanja pevačka društva, ili bar pojedini njihovi članovi, živeli su od pogreba. Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva-tri predstavnika pevačkih društava te su se otimali za pogreb. Stoga su se takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika.
Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se 'hor' zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio".
