Boemi zastali pre cilja
Na glavnom beogradskom trgu sve do 1901. stajala je kafana Dardaneli, nekadašnja izba sa furunom nasred sale, sve dok u nju nisu počeli da dolaze glumci iz Narodnog pozorišta. Oni su, kako svedoči komediograf Branislav Nušić, za sobom povukli "sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima", pa je ova kafana počela polako da postaje "središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Sve što je predstavljalo Narodno pozorište tih godina bilo je dardanelski gost".
Od tog sveta odvajali su se samo čuveni prvaci srpske drame Miloš Cvetić i Marko Stanišić.
"Cvetić je najradije išao kod Kolarca, a Stanišić, uvek izbrijan, ispeglan, brenovan i napudrovan, retko je drugovao sa neotmenim svetom... Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pre probe. Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod Dardanela. Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći. Kraj književnika i glumaca, kod Dardanela je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali društvo svakoj drugoj dužnosti u životu. Niko od njih nije bio visoki činovnik državni, veliki predstavnik čaršije. Bili su to većinom ljudi 'poneseni, pa pušteni', ljudi koji su dogurali do pola puta pa ih mrzelo dalje da se more, te ugazili zarana u život kao praktikanti raznih nadleštava ili članovi pevačkih društava ili mali trgovčići, posrednici ili, najzad, ljudi koji stalno žive u očekivanju nečeg, teturajući iz dana u dan. Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravivi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod Dardanela, i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali".
Škola životaKafana Dardaneli je bila i vrsta narodnog univerziteta za odgoj omladine, svedoči Branislav Nušić. Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji, i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u Dardanele. Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi čaj s rumom, uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na čaju s rumom, već bi se pred njima našao i čokanjčić meke rakije. |
