U kafanu se ne ide praznih džepova
Dardaneli, omiljena kafana srpskih umetnika raznih vrsta, a među njima Branislava Nušića, bila je na glasu naročito po kartaroškim dogodovštinama. Najčešće se igralo žandara, a Nušić je zabeležio partiju između pesnika Vojislava Ilića i njegovog brata po peru Janka Veselinovića.
"Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara.
Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane Sedam Švaba, a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.
- E, kardo (brate) - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak! - A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati. - Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare! I, razgovarajući u tome stilu, srčući naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera Janko izgubi partiju. - E, kardo, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan. - Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte! - E, pa to je ono, brate si mi moj - nadovezuje Janko - i ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte. I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe?
Naišao je srećom (pisac Dragomir) Brzak. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet: - Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!"
Nije za svakoga karta
"Gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kada bi neko od njih odneo 'malu' ili 'veliku' ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici. - Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile. - Asuru na leđa, pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin. I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao." |
