Holanđanka koja je volela Srbe (9): Ranjenici na pokretnoj traci
U ratu uživo
"20. april 1994. U tri sata posle podne oprostila sam se od kolega i osoblja i krenula sa Vuletom na Pale. Mislila sam da se vraćam u mirno mesto, ali odmah po dolasku dočekao me zastrašujući zvuk sirena kojim se najavljuje nova tuga i nesreća. Ubrzo sam postala svedok događaja koji nikada neću zaboraviti jer je bio ne samo stravičan već je u meni još jednom izazvao sumnju u zdrav razum onih koji podstiču i započinju ratove. Sva tragika čovekove sudbine u ratu odigravala se tu pred mojim očima, u skučenom prostoru jedne improvizovane zdravstvene ustanove koja je glumila bolnicu.
Lekari pred najtežim odlukama
Jeni Ligtenberg je u zapisu od 20. aprila opisala i svakodnevne dileme hirurga kada se susretnu sa povređenima od nagaznih mina.
- Posmatram pacijenta koji je ranjen u obe noge jer je nagazio na minu. Desna noga je "zakrpljena", pa se skida zavoj sa leve noge. Primećujem zabrinute poglede hirurga dok posmatraju povredu i slušam kako se glasno konsultuju ima li šanse da noga preživi ili će morati da je amputiraju. "Junački" predlažem da napustim salu, mada me u toj gužvi više niko ni ne primećuje. Biće najbolje da što pre odem. Malo kasnije saznala sam da postoji šansa da noga bude sačuvana, pa su doneli odluku da je zasad ne amputiraju. U tom momentu, mada je ta odluka na neki način privremena, čini mi se da je sa svačijeg srca pao teret.
Na Palama je toga dana bio haos. U bolnicu Koran, za svega nekoliko sati, dovezena su 24 ranjenika. Jutros je bilo četvoro mrtvih, a u toku dana umro je još jedan. Dva hirurška tima bez prestanka operišu, lakše rane i povrede zbrinjavaju se u ambulanti, a amputacije se obavljaju u operacionoj sali. Pomažem gde god mogu, pričam sa ranjenicima u čekaonici ili sa rođacima koji u hodniku, napeti, čekaju ishod operacije. Lekari su koncentrisani samo na povrede i čine ono što samo oni mogu, nemaju vremena da postavljaju pitanja ni pacijentima ni rođacima. Mi im pravimo kafu, instant sok od pomorandži, peremo šoljice, nosimo odeću natopljenu krvlju u praonicu, brišemo i čistimo ambulantu i hodnike, a kako je svako veoma zauzet, ne sudaramo se. Poslednji pacijent se priprema za operaciju.
Miris krvi u odeći
"Kasno, iza ponoći, uzimam iz svoje sobe kockice za instant supu sa namerom da hirurški tim, noćnu smenu sestara koje rade na odeljenju intenzivne njege i sebe počastim zasluženim okrepljenjem. U pola tri ujutro pojavljuje se u hodniku hirurški tim nakon jedanaest sati operisanja. Raduju se supi i meni, 'demonstratorki Knora' (instant supa). Miris krvi je u odeći. Iako je svima potreban odmor, ipak niko ne žuri u svoju sobu. Malo razgovaramo i analiziramo dok sedimo na balkonu i udišemo svež vazduh. Komentarišemo naglas i pričamo o svoj toj ljudskoj patnji, ne samo onih koji su noćas operisani već njihovih porodica, o tragici i nesreći porodica onih koji su poginuli, kao i onih koji su preživeli, ali sa teškim invaliditetom. Bože, kako li je sada porodici onog čoveka koji je noćas izgubio obe noge?! Zbog teških rana morali su mu obe noge amputirati tako visoko da nikad neće moći da nosi proteze. I to se desilo gotovo u istom trenutku kada je njegova supruga, na spratu iznad operacione sale, donosila na svet njihovo prvo dete. Idemo na spavanje, a vi lekari koji ste učinili najbolje što ste mogli, zaslužujete raj na zemlji. Laku noć. Protivno vlastitom obećanju, na balkonu sam popušila dve cigarete. Drugi opušak frknula sam na pešačku stazu. Nije baš damski, konstatovala sam, ali tako sam odreagovala na ono što sam preživela, i otišla na spavanje."
Profesor je izašao da se osveži, dok iznose operisanog i pripremaju sledećeg ranjenika. Pita me da li želim da prisustvujem operaciji. Nikad dosad nisam prisustvovala takvom zahvatu i to je za mene iznenađenje, ali lakše mi je da pristanem sada kada su mi poznati svi zaposleni i uz njihova objašnjenja mogu da pratim tok operacije. Sa divljenjem gledam kako, uz skromna sredstva, ponovo nastaje čudo..."
Pričala i plakala
U belešci za 21. april 1994. Holanđanka iznosi sledeće: "Sve opet izgleda normalno, ali ne zadugo. Iz daljine se opet čuju ambulantna kola koja dolaze. Nisam u stanju da ispratim događaje koji se odvijaju takvom brzinom. Još juče pre podne bila sam u Kasindolu, a odmah po mom dolasku na Pale započela je ludnica koja i dalje traje i u jednom momentu nisam svesna koliko sam dugo bila u Kasindolu. Posle doručka nazvala sam prijatelje u UNHCR i spontano briznula u plač, na šta je Jadro rekao da dolazi po mene. Pustili su me da pričam o prošloj noći, pričam i plačem. Dali su mi kafu i čašicu ne znam čega, ali bilo je jako. Sid me je na balkonu upitala o čemu razmišljam.
- O, tako je mnogo nepravde na ovom svetu - kažem.