Nemci "poludeli" za Titom: Nemilosrdni diktator i kul vođa
Fascinacija Titom i njegovim "socijalizmom s ljudskim licem" decenijama je postojala u Nemačkoj.
Ove godine ju je slovenačko-italijanski istoričar Jože Pirjevec "raspalio“ do krajnosti svojom knjigom "Tito - Die Biografie", prvom sveobuhvatnom biografijom o Josipu Brozu u Nemačkoj na čak 720 strana.
Pre nekoliko dana nemačka radio-stanica "Dojčfank“ posvetila joj je prilog, a od maja gotovo da nije bilo iole uticajnog nemačkog lista koji nije govorio o ovoj knjizi; od "Tagesšpigla“ do "Frankfurter algemejna cajtunga“.
Pročitajte još:
* Pikantne tajne iz života Tita i Jovanke
* "Pokušali smo da likvidiramo Tita, nije bilo većeg zla od njega"
"Velt“ je članak o ovoj knjizi ilustrovao jednom Titovom fotografijom iz partizana 1942. godine, s potpisom: "Kul vođa partizana".
"Tagesšpigl“ je otišao korak dalje uporedivši Tita s prvim gradonačelnikom Zapadnog Berlina, socijalistom Ernstom Rojterom, bivšim komunistom koji je, uoči nagle smrti 1953, takođe pao u nemilost Josifa Visarionoviča Staljina zbog prozapadnog zaokreta, iako je i on, kao i Broz, u nekom trenutku bio blizak Staljinu.
"Velt“ u svom članku, na osnovu Pirjevčeve knjige, odgovara na pitanje iz naslova "Kako to da je jedan diktator bio tako omiljen?"
Pirjevec je knjigu napisao kao krunu 30-godišnjih istorijskih istraživanja. Nemački mediji su je opisali kao "živi portret fascinantne i često kontradiktorne ličnosti jednog od najznačajnijih svetskih državnika 20. veka". Iako je i njegova porodica odmah posle Drugog svetskog rata bežala iz Slovenije na slobodnu teritoriju Trsta, Pirjevec je Tita opisao kao čoveka "koji je iz razjedinjene komunističke partije u Kraljevini Jugoslaviji uspeo da izgradi partizansku vojsku kojom je porazio Hitlerove i Musolinijeve trupe".
Opisao ga je kao oslobodioca Jugoslavije i osnivača Pokreta nesvrstanih, istovremeno kao nekoga ko je Staljinu rekao "istorijsko ne", ali i kao diktatora koji je nemilosrdno progonio svoje protivnike, da bi na kraju, ne ostavivši nakon svoje smrti naslednika, ostavio svojevrsni politički vakuum koji je doveo do brutalnog raspada zemlje koju je vodio.
Dovodio Staljina do ludila
Knjiga je prepuna anegdota koje su u državama na prostoru bivše Jugoslavije više ili manje poznate, ali su nemačkoj publici, sudeći prema člancima o knjizi, sasvim nove i fascinantne. Recimo, da su nakon Staljinove smrti na noćnom radnom stolu sovjetskog vođe pronašli Titovo pismo: "Prestani da šalješ na mene sve te atentatore. Do sada smo ih uhvatili već pet, jednog s bombom, jednog s oružjem. Ako s tim ne prestaneš, biću prisiljen da ti pošaljem u Moskvu jednog svog, a drugog neću morati da šaljem“.
Pirjevec čak ostavlja otvorenim da je Staljin pretrpeo moždani udar nakon te poruke. On opisuje i koliko je Josip Broz tokom rata vodio računa o Staljinovom mišljenju. Recimo, kad su u partizanima 1943. raspravljali da li će mu dodeliti čin maršala, koji se do tada koristio samo u Crvenoj armiji, Tito je pitao: "Da to nije previše? Šta će na to reći Rusi?"
Pirjevec navodi i Titova ratna poniženja, kao kada je, bežeći iz obruča u Bici na Sutjesci, iza sebe ostavio uniformu, koju su potom Nemci javno izložili kao ratni trofej. Opisuje, međutim i kako je nakon operacija "Švarc", "Vajs" i "Roselsprung", koje istorija pamti i kao bitke na Sutjesci i Neretvi, odnosno Desant na Drvar, Hitler imao jedan od najgorih napada besa jer su Tito i Vrhovni štab još jednom uspeli da pobegnu iz njegovog obruča.
Titu se divio i Himler
Pirjevec je naveo i da se Hajnrih Himler, Hitlerov šef programa istrebljenja Jevreja u koncentracionim logorima, Titu u nekom trenutku divio kao "čoveku snažnog karaktera".
- On je zaista zaslužio svoju titulu maršala. Voleo bih kad bismo u Nemačkoj imali desetak takvih kao što je on - zapisao je Himler.
Pirjevec je citirao Edvarda Kardelja kako je on objasnio progone političkih neistomišljenika u Jugoslaviji: "Ako to ne učinimo, Staljin će pretvoriti Jugoslaviju u jedan užasni koncentracioni logor." Istoričar je pomenuo da se Titovom teroru, konkretno progonima ustaša i četnika, kao i njihovih simpatizera, ali i onih koje je Titov režim smatrao sumnjivim po tom pitanju, Staljin divio.
Knjiga broj neposlušnih "staljinista" koji su prošli kroz mučilišta Golog otoka, procenjuje na 15.000. Vremenom je Tito, piše Pirjevec, značajno ublažio svoje metode, tako da su Stevan Dedijer, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković, nakon smene, smeli čak da putuju na Zapad.
Pirjevec čitaoce vodi dalje kroz omekšavanje režima i verbalnog delikta, uvođenje samoupravnog socijalizma, otvaranje prema Zapadu, susrete s Vilijem Brantom, Džonom Kenedijem, Ričardom Niksonom, britanskom kraljicom Elizabetom II koja je rekla: "Ako je on mehaničar, ja onda nisam britanska kraljica."
Pirjevec piše da je Tito bio slab na zgodne žene, da je imao izuzetan apetit za fina jela i pića, uopšte da je živeo kao hedonista.
Naveo je da Tito Nobelovu nagradu za mir nije dobio samo zato što su ga minirali Sovjeti i, konačno, da naslednika nije imao jer je Edvard Kardelj, koji je trebalo da bude taj, umro godinu dana pre Tita. "Diktatori nikad ne uspeju da ostave naslednika", zaključio je Pirjevec.
