Burna istorija odnosa Srbije i SAD (4): Kokošje slepilo Vašingtona i Beograda
Kroz odnose Srbije i SAD, od uspostavljanja do danas proveo nas je i istoričar Milan St. Protić, nekadašnji ambasador SR Jugoslavije u Vašingtonu. Vraća nas u doba iza Prvog svetskog rata, 1918. "kada je Srbija bila hvaljena i slavljena sa oreolom ogromnog narodnog pregnuća i viteškog vojničkog trijumfa", a u slavu srpskih pobeda i žrtava poboden barjak Kraljevine Srbije ispred Bele kuće.
- Od tada su nam se, putevi razdvojili. SAD su se vratile u svoju izolaciju, a mi se upustili u kobni eksperiment jugoslovenstva. Sreli smo se ponovo u Drugom svetskom ratu. Na početku je taj susret bio prijateljski i srdačan. Kasnije su oni prigrlili Broza, njegov režim i ideologiju i ostali verni do sudnjeg dana.
U raspadu SFRJ, Amerikanci su imali glavnu ulogu. Pregovarali su i pogađali se sa Miloševićem, bili mu i protivnici i partneri, da bi posle konačnog razlaza sa njim u Rambujeu, poslali bombardere u besomučnoj akciji kažnjavanja neposlušnog klijenta, preko naše grbače.
Prethodno su nas zajedno sa svojom nekadašnjom britanskom metropolom bombardovali nekoliko puta 1944. ispunjavajući, najverovatnije, Brozov zahtev.
Pijani pobednik
Amerika je, po uspostavljanju mira, postala vodeća sila zapadnog sveta. Zemlja sa globalnim zamahom i prisustvom, a uz to i sama nekadašnja kolonija, s mukom se prilagođavala ulozi jedne novokomponovane imperije.
- Otud su se greške i neuspesi na internacionalnom planu ređali kao na traci. Gubila je brukala se, i u latinskom svetu u Aziji, i u Africi. Za 50 godina Amerikanci su od spasioca ljudske rase stigli do najomraženije nacije. Zamrzeli su ih svi osim onih koji su od njih imali hasne. Istorijska pobeda došla je tek na kraju. SSSR je srušen bez ispaljenog metka i bez ijedne ljudske žrtve. Ali avaj! Opijeni pobednik je kako to obično biva i u politici i u životu, izgubio pravac i kompas.
Od 2000. Srbi i Amerikanci u jednoj vrsti političke hibernacije. Oni ušančeni u svojoj predrasudi, mi u svojoj. Oni bi da isteraju svoj cilj, koji katkad više liči na kapric, nego na interes, mi uporno teramo politiku koja nikud ne vodi. U međuvremenu se zapatio ozbiljan negativizam. Amerikanci misle loše o nama, mi još gore o njima. Oni bi od nas priznanje kosovske nezavisnosti, mi bismo da ih neko na ovom svetu porazi i nadjača. U tom obostranom slepilu, oni se udružuju sa svakim ološem. Mi sa crnim đavolom.
Burna istorija odnosa Srbije i SAD:
Nesporno je jedno. Svidelo se to nama ili ne, SAD i dalje imaju presudnu reč i u svetskim i u balkanskim pitanjima. Bez njihovog amin, nažalost, ništa se ozbiljno i dugotrajno ne može razrešiti. Isto kao što u jugoistočnoj Evropi nema rešenja bez pristanka Srbije.
Otud smo očito upućeni jedni na druge. Muka je, u tome što se nikako ne razumemo. Čini se da nam je nerazumevanje veći bauk od neslaganja. Nismo toliko suparnici koliko smo stranci.Tu negde, reklo bi se, leži odgovor na ovu srpsko-američku kontroverzu. Glavni kamen spoticanja u odnosima dveju država bilo je i ostalo pitanje statusa KiM.
S naše strane, pozicija se nije značajno menjala bez obzira na stranke i pojedince na vlasti: tvrdoglavo insistiranje na teritorijalnom integritetu Srbije u granicama SFRJ, ustavna potvrda pokrajinske autonomnosti Kosova, odbijanje priznanja kosovske nezavisnosti i beskrajni pregovori oslobođeni smisla i pameti. To je opšteprihvaćena pozicija nacionalne politike koja, u stvari, nije ni nacionalna, ni politička.
Na prvi pogled, američki stav je jasan i nedvosmislen. Najbolje bi bilo da Srbija pristane na nezavisnost Kosova, posredno ili neposredno, svejedno. Ali da li je baš tako? Možemo li ili smemo da budemo u to apsolutno sigurni? Ili bi vredelo taj američki zahtev staviti pod lupu davno odocnelog i zaboravljenog skeptizma?
