Zagrobni život pod lupom (1): Grešnici gore na 445 stepeni
Ne tako davno papa rimski Benedikt XVI (Jozef Racinger, poglavar rimokatoličke crkve 2005-2013) promenio je granice pakla. Isključio je iz njega ceo region - deo takozvanog Limba. To je pogranična oblast Ada, gde su ranije prebivale duše nekrštene dece, pravednika koji nisu pristupili hrišćanskoj crkvi i pagana koji su činili dobra dela. U Limbu nije bilo muka, nego samo sete. Zato su tamošnji žitelji večno tugovali za njima nedostupnim rajskim blaženstvima.
Sada, odlukom pape, deo Limba pod nazivom limbus infantium pripada raju i u njemu prebivaju duše nekrštene dece. A limbus patrium, pristanište duša pravednika i dobrih pagana, ostalo je u pograničnoj zoni pakla.
Vatikan je računao da će takvim rešenjem otvoriti put za širenje katolicizma u zemljama s visokom smrtnošću dece. Takođe, taj korak bi trebalo da postane nekakva protivteža islamskom učenju, u kojem umrla deca bez izuzetka idu u raj.
Podređujući teorijsku bazu katolicizma ovoj novotariji, papa rimski je podvukao da je postojanje Limba bila tek "teološka hipoteza" koja nije uverljivo i potpuno objašnjena tokom mnogih stoleća.
Jedina hrana prašina i glina
A kako izgledaju raj i mesto gde su duše grešnika podvrgnute večnim mukama? I gde se oni nalaze, kako su uređeni, šta tamo rade pokojnici?
Istraživači imaju svoje hipoteze, a na osnovu dostupnih informacija naučnici su izračunali da je u paklu 445 stepeni Celzijusa i verovatno negde ispod Anda. Ni u raju, iznad Irske, nije sveže. Rajskim vrtovima vlada temperatura daleko iznad tropske - čak 321 stepen u plusu.
Hronika izgradnje predstave o zagrobnom svetu stara je koliko i civilizacija, a menjala se kroz milenijume. U religijama Sumeraca i Vavilonaca (od 3.000 godina p.n.e) nije bilo deobe na raj i pakao. Umrli ljudi nezavisno od grehova i dobrih dela slati su u tamno i neugodno mesto nalik na podrum, gde su se hranili prašinom i glinom.
Od Sumera i Vavilonaca takva predstava pretočila se u judaizam: Svi su bili obrečeni da posle smrti prebivaju u podzemnom carstvu senki - Šeolu. Sve nagrade i kazne čovek je dobijao za života, a u Šeolu je svako bio u jednakim uslovima.
Bolje rob nego car mrtvih
Grčki Ad (od 1900. godine p.n.e) u početku je bio kopija judejskog Šeola, podzemno carstvo u koje su išli svi osim heroja koji su dobili besmrtnost iz ruku bogova. Homer je pisao da je senka Ahila govorila Odiseju: "Bolje je biti robom na zemlji, nego carem u svetu mrtvih." Ad je predstavljan kao uronjen u tamu i maglu, gde svi hodaju kao u snu.
I pet reka su ga razdvajale od zemlje živih: Leta, Stiks, Flegeton, Aheron i Kocit. U Adu su se mučili samo oni koje su sahranili bez pripadajuće ceremonije i kojima nisu dali žrtvenu hranu za put. U kasnijem periodu rodila se predstava o Adu koji se sastoji iz tri oblasti: Jelisejskih polja, obitavališta pravednika, zatim Tartara u kom su prebivali grešnici, i Limba, mesta za duše nekrštene dece i pravednika koji se nisu upokojili.
Tamo, daleko preko mora
Nav, Jav i Prav su, prema verovanju Starih Slovena, bila tri sveta. Nav je svet mrtvih, Jav realnost i svet živih, dok se Prav odnosi na svet koji upravlja univerzumom. Sloveni su verovali da duša pokojnika nakon smrti prelazi u drugi život u Nav (verovatno pakao) ili u raj
Prema prvom verovanju, Sloveni su verovali da se život nakon smrti nalazi s druge strane mora. Zato su pokojnike polagali u čamac i otiskivali u more ili duboko u kopnu spaljivali u njemu.
Prema drugom, zagrobni predeli su pod zemljom i može im se pristupiti kroz neku pećinu. Stoga su mrtve sahranjivali na boku, tako da im lice bude okrenuto k suncu koje se rađa. Arapski putopisac Ibn Fadlan je zabeležio da je, ipak, kod Slovena običaj spaljivanja bio najčešći.
Putopisac s onog sveta
Prvo ozbiljno odvajanje zagrobnog sveta na raj i pakao dogodilo se u zoroastrizmu, religiji drevnih naroda Bliskog i Srednjeg istoka (od 900. godine p.n.e) proistekloj iz učenja filozofa i proroka Zaratustre u čijoj osnovi je predstava o borbi dobra i zla, klanjanje ognju i zabrana sahranjivanja pokojnika.
Raj je obišao i opisao persijski putopisac Arda Viraz Namag (10. vek p.n.e) kao prekrasni svet blagih ljudi, obrastao mnogim cvećem u punoj radosti i spokoju kojima niko nije mogao da se zasiti. Pakao je već predstavio kao mračnu propast, koja se nalazi pod zemljom negde na severu: "Kada sam malo prošao, video sam strašni, duboki bunar, gde je mrak bio toliko taman da sam ga dotakao rukom, a smrad tako silan, da je svako drhtao i padao. I vrlo tesno, u velikom mnoštvu, kao guste dlake u grivi konja, stajale su duše grešnika ne videći jedna drugu."
Zoroatrističke predstave o zagrobnom životu nisu iščezle, samo su ih gotovo u potpunosti prihvatile tri najveće religije - judaizam, hrišćanstvo i islam.
