Negovanje identiteta u rasejanju (2): Kuća kao učionica
Na ovogodišnjem Beogradskom sajmu okupili su se na štandu Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu brojni književnici, profesori i svi oni kojima je stalo do toga da se maternji jezik u rasejanju očuva. Tim povodom organizovan je i okrugli sto na kojem se razgovaralo kako o trenutnoj situaciji tako i o tome kako se uslovi nastave srpskog jezika mogu popraviti.
Ono u čemu su saglasni svi učesnici ove rasprave jeste da matica mora da učini veći napor kako bi se očuvalo najveće blago jednog naroda, a to je jezik. U raspravi je učestvovalo desetak govornika.
- Prvi i osnovni uslov je da se u roditeljskoj kući neguje i priča srpski jezik. Ipak, roditelj ne može da zameni prosvetnog radnika, niti je u mogućnosti da odvoji toliko vremena. Ja sa svojom decom pričam na srpskom jeziku, ali ipak, sasvim je druga stvar kada oni sede u klupi sa svojim vršnjacima - rekao je Dragan Jeftić, prevodilac i član udruženja pisaca Sedmica.
U Parizu samo dva nastavnika
Ni situacija u Parizu nije ništa bolja.
- Malo smo svi mi zakasnili. Ne treba kriviti državu, već se boriti. Ispuštena su deca koja su roditelji današnje dece. Srbija u Parizu plaća dva nastavnika. Nastava se organizuje u Crkvi Svetog Save i u školi "Jelena Anžujska". Mi se svi trudimo da srpski jezik ne zaboravimo. Deca koja sa vršnjacima uče srpski taj jezik mogu da osećaju kao svoj - rekla je Dana Todić iz Pariza.
Lekcije sa folklora
Ističe da o očuvanju jezika brine crkva, zato što se država ne uključuje.
- Ne može se prosvetni radnik iz Srbije poslati sa 150 evra na put u inostranstvo, kao što se radi. Nastavnici ne znaju ni gde će stanovati, niti imaju bilo kakve informacije, samim tim, nemaju ni motivaciju da dođu da uče decu. U interesu je dece da se zauzme ozbiljniji stav, da se osmisli strategija, da se motivišu. Potrebno je da se pošalje više kadrova koji će raditi na obrazovanju naših potomaka. Svaka čast pojedincima, ali je potrebno da stvar bude institucionalizovana. U gradu u kojem ja živim imamo 2.000 naše dece, a samo oko 200 pohađa nastavu srpskog jezika. Da bi oni želeli da uče, moraju da osećaju srce i dušu svog naroda - zaključio je Jeftić.
Noćna mora u konzulatu
- Isti problemi muče nas u Kanadi kao i ostale dijasporce. Moja deca pričaju srpski jezik jer sam ja kod kuće insistirao na tome. Idu na folklor. Ali dijaspora tamo je sama. Sami se organizujemo. O tome mora da se govori da bi se to promenilo - rekao je Mirko Stevanović iz Toronta.
On je istakao da konzulat ne radi dobro svoj posao što dodatno otežava život našem narodu.
- Kada odem u konzulat, radujem se jer se osećam kao da sam ušao u deo svoje zemlje. Ali, dobiti neki dokument ili rešiti neki drugi problem je noćna mora. Svi onda beže od toga i gube dodir sa otadžbinom. Nama je potrebno da nas nas neko misli jer je to ono što je naš najveći strah - zaborav - kaže Stevanović.
Dodao da put očuvanja maternjeg jezika nije ništa manje trnovit nego što je bio pre četrdesetak godina, te da je potrebno više animirati roditelje.
- Od kako srpska nastava nije obavezan predmet, tj. ne ubraja se u nemačko svedočanstvo, mnogi Srbi svoju decu ne vode na nastavu.
Sveti Simeon Mirotočivi je rekao da možemo dati grad, ali nijednu reč svog jezika. Dok god budemo čuvali jezik, mi ćemo izgubljeni grad i da povratimo. Svesni smo svi toga da je ključ identiteta jezik. Ako taj ključ izgubimo, onda je sve ostalo suvišno - smatra Jeftić.
Ruža Mijović Šorić, književnica iz Nemačke, istakla je da je sve što sada država radi za decu dijaspore malo.
Sledeći korak - manifest
Prema rečima Milana Đurića, direktora Srpskog kulturnog centra Budimpešta, neophodno je da se stručnoj i široj javnosti prenese poruka da je potrebno izraditi program - manifest - za razvoj srpskog jezika i kulture, koji bi trebalo da sadrži teorijska načela i ponudi preporuke za poboljšanje institucionalne saradnje i dugoročni razvoj jezika, književnosti i kulture u našem rasejanju.
- Danas ne raspolažemo sveobuhvatnim analizama stanja srpske populacije u rasejanju. Zavod za statistiku u Srbiji, na primer, ne barata svežim podacima, niti pouzdanim statističkim pokazateljima načina praćenja razvoja kulture, umetnosti i drugih oblasti ljudske delatnosti, kako u samoj matici, pa tako ni u dijaspori. To mora da se promeni - istakao je Đurić.
- Deca treba da žive sa jednim jezikom, da bi ga zavoleli, da bi postao deo njihovog bića. Ne treba da prebacujemo krivicu jedni na druge, već moramo da rešavamo probleme. Naša deca mogu da dođu u Srbiju na deset ili 30 dana da uče jezik, ali to je nedovoljno. Mora da se učini mnogo više. Ja sam prva generacija u dijaspori. Svoju decu sam naučila srpskom jeziku zahvaljujući folklornim klubovima. Kod kuće se pričao maternji, šalili smo se da se za svaku nemačku reč u kući u teglu mora da se ubaci pet maraka - ispričala je Ruža Mijović.
Zajedništvo kao ključ
Tvrdi da najpre u Srbiji treba rešiti probleme.
- Roditelji u dijaspori rade od mraka do mraka. Nemaju mnogo vremena da se bave decom. Zato smo potrebni jedni drugima, matica rasejanju i dijaspora otadžbini. Moramo da se držimo zajedno. Matica ne sme da nas zaboravi - ističe sagovornica "Vesti".
Ona je istakla da često u samoj Srbiji mogu da se vide table i natpisi na latinici, pa postavlja pitanje kako onda tek da pismo sačuvaju oni koji žive daleko od ognjišta.
Jovana Stojanović, profesor nemačkog jezika iz Beograda, konstatuje da srpski mališani u Frankfurtu loše govore maternji jezik.
- Imala sam priliku da u tom gradu razgovaram sa našom decom. Oni su mi svi priznali da gube osećaj zajedništva i vezu sa Srbijom. Ne osećaju se kao Srbi i ne poistovećuju se sa svojim maternjim jezikom - rekla je Stojanovićeva.
Radovan Slavković, direktor Banatskog kulturnog centra, ističe da je Srbija siromašna zemlja, ali da mora da radi na očuvanju identiteta u skladu sa mogućnostima.
- Kada država ne može nešto, to možemo mi pojedinačno. Svaka porodica treba da ima izdanje knjiga i na srpskom i na jeziku države u kojoj boravi. To daje mogućnost da svako u porodici sačuva deo pripadnosti svom narodu. Banatski centar je objavio antologiju "Osam vekova srpske poezije" na nemačkom. To može biti dobra ideja za očuvanje jezika. Suština je da se povežemo - rekao je Slavković.
Škola kao parče domovine
Ljiljana Vukić je prosvetni radnik koja je do penzije u Nemačkoj radila na očuvanju nacionalnog identiteta Srba.
- Ja sam pionir osnivanja nastave na maternjem jeziku davne 1972. Radila sam u nemačkoj školi i predavala engleski. Bila sam jedina iz Jugoslavije. Zamolili su me da ja počnem da predajem. Imali smo prepodnevnu prelaznu nastavu, za decu koja su došla iz Jugoslavije i nisu znala nemački jezik, pa im je to bila prilika da imaju intenzivnu nastavu nemačkog jezika. Predavala sam čak i matematiku. Na popodnevnoj dopunskoj nastavi su bila deca koja već žive u Nemačkoj.
Ocena iz maternjeg jezika je ulazila u prosek. Kasnije su počele iz Jugoslavije da stižu i druge kolege - priča Ljiljana Vukić. Mišljenja je da je razvoju nastave najmanje doprinela matica.
- Sami smo pravili radni materijal za decu. Bio je veoma teško razviti neki sistem. Teško mi je da čujem da je dopunska nastava u opadanju. Deci je potrebno pružiti osećaj domovine i oazu u kojoj će naučiti ono što znaju i njihovi roditelji - kaže Ljiljana.
Ona je istakla da danas nedostaju udžbenici za decu iz dijaspore.
- Za vreme Jugoslavije mi prosvetni radnici smo iz različite literature stvarali radne materijale. Ti udžbenici moraju da sadrže sve ono što će pomoći jačanju identiteta srpskog naroda i morali bi da se prave u saradnji s profesorima srpskog jezika u dijaspori. Ponosna sam na svu decu koja čuvaju svoj jezik, kulturu i nasleđe. Naše kolege ne treba da zaborave korene, na kojima se grade sve buduće generacije - rekla je Vukićeva.
