Da li je na pomolu prvi nuklearni rat (3): Tihe ubice vrebaju iz dubina
Zemljama nuklearnim silama nije potrebno samo da imaju bombe da bi demonstrirale silu, gotovo iste važnosti je i posedovanje balističkih projektila, kojima bi mogli da projektuju svoju atomsku snagu.
Da li konstrukcijom ili kupovinom, važno je imati projektile kojima se projektili mogu poslati daleko van granica svoje države. Generalno sve zemlje ulažu istu energiju u proizvodnju balističkih projektila, kao u proizvodnju atomskih bombi, jer nijedna od njih ne želi da bude zavisna od kupovine.
Redak slučaj je Severna Koreja, koja je prema poslednjim podacima veći deo elemenata i motora svojih balističkih projektila kupila od drugih država.
Takozvana nuklearna trijada označava mogućnost da se nuklearno oružje isporučuje na sva tri dostupna načina, interkontinentalnim balističkim projektilima, odnosno krstarećim raketama, zatim strateškim bombarderima i balističkim projektilima sa podmornica. Vrlo malo zemalja ima ovu mogućnost zbog ogromnih ekonomskih troškova.
Kada se govori o interkontinentalnim balističkim projektilima, reč je o raketama koje imaju minimum 5.500 kilometara dometa i koje mogu da nose desetak nuklearnih bojevih glava, koje se na kraju putanje odvajaju i same navode. U pitanju su praktično nosači nuklearnih raketa.
Neuspeli pokušaji
Postoje države koje su posedovale ili imale mogućnost posedovanja nuklearnog oružja, ali su se toga odrekle. Južna Afrika je u vreme aparthejda proizvela šest nuklearnih glava, navodno u saradnji sa Izraelom, ali su one tokom devedesetih godina razmontirane. Belorusija je na svojoj teritoriji posle raspada SSSR imala 81 nuklearan projektil, kao i Kazahstan koji je na svojoj teritoriji imao 1.400 nuklearnih bombi i Ukrajina sa oko 5.000 nuklearnih projektila. Sve one su po raspadu SSSR pristale da se ovo oružje premesti u Rusiju i odlučile da postanu nenuklearne države. I bivša SFRJ je decenijama radila na izgradnji atomskog oružja, navode različiti izvori, ali se nikada nije stiglo do bombe, pa je svaka ideja pred sam raspad Jugoslavije napuštena.
Trenutno među najmodernije spadaju američki minutmen sa dometom od 13.000 kilometara, mirotvorac sa 14.000 kilometara i titan 2 sa 16.000 kilometara dometa. Indija testira raketu agni 5 sa dometom od 8.000 kilometara.
Rusija poseduje rakete topol i topol M dometa do 11.000 kilometara, kao i SS-18 zvani satana, sa dometom od 16.000 kilometara. Kina je opremljena raketama iz serije DF dometa od 7.000 do 15.000 kilometara. Izrael je opremljen raketama jerihon dometa do 11.500 kilometara, a Severna Koreja eksperimentiše raketama KN-08 dometa do 12.000 kilometara.
Velika Britanija koristi balističke projektile Trajdent koje je kupila od SAD i čiji je domet do 12.000 kilometara. Ove rakete se ispaljuju sa podmornica i predstavljaju, kako iz zovu, "tihog ubicu".
Vozovi iz pakla
Rusija u igru vraća stari sovjetski izum iz pakla - vozove naoružane atomskim raketama. Do 2020. biće proizvedeno pet pukova sa 120 bojevih glava. U vreme hladnog rata SAD su na praćenju takvih vozova angažovale 18 satelita, ali nikada nisu bili sigurni da li su ih našli jer su pokretljivi i izgledaju kao obične teretne kompozicije. One dnevno prelaze po 1.000 kilometara s autonomijom od mesec dana. Rakete ispaljuju posle podizanja krova vagona s bilo koje tačke razgranate železničke mreže. Novi kompleksi koristiće rakete jars za koje se smatra da su gotovo neuhvatljive za američki sistem protivraketne odbrane.
I Rusija ima svoj arsenal raketa, kao što su bulava, koje se ispaljuju sa nuklearnih podmornica, dometa preko 8.000 kilometara. Strateške podmornice tako mogu da ispaljuju smrtonosni tovar praktično sa svake tačke okeana i mora širom sveta, a da ih neprijatelj ne primeti, pa se smatraju najstrašnijim oružjem današnjice.
Strateški bombarderi su treća pesnica nuklearne trijade. Ruski najopasniji bombarder je tupoljev blekdžek i u toku je konstrukcija strateškog bombardera PAK DA, dok je udarna pesnica SAD bombarder B-2 Duh. Bombarderi ili avioni koji mogu da nose nuklearno oružje prevashodni su izbor Francuske i Velike Britanije za korišćenje nuklearnih raketa. Koristeći krstareće rakete, zakačene za avione, one su u stanju da pošalju nuklearne bombe na nekoliko hiljada kilometara od mesta gde su ispaljene sa aviona, koji mogu poleteti i sa mornaričke eskadre nosača aviona, širom svetskih mora.
