Čime bi se tukle velike sile (1): Poslednji svetski rat
Kriza u Siriji uvećava zaradu svetskih medija koji plaše planetu trećim svetskim ratom. Od toga generali beže, a predsednik SAD Donald Tramp trudi se da ostavi utisak da može da kontroliše situaciju pre nego što dođe do katastrofe.
Jedna od lekcija iz istorije govori da je američki novinski magnat Vilijam Randolf Herst žarko želeo rat sa Španijom da bi podigao tiraž, pa je rešio da preokrene američko javno mnjenje bezvoljno da ponovi krvoproliće iz građanskog rata. Kada je Španija ugušila ustanak na Kubi, ilustrator Frederik Remington poručio je da se ništa neobično ne dešava na ostrvu, na šta mu je Herst odgovorio telegramom: "Vi potpalite sliku, a ja ću rat." Posledica su bile velike zarade Hersta i Džozefa Pulicera, a posle rata iz 1898. godine Filipini, Guam i Portoriko su postali američke kolonije, dok je Kuba ostala praktično protektorat do revolucije Fidela Kastra 1959.
Kumir svetske diplomatije Henri Kisindžer (savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda) kaže da je glavni problem zapadnih lidera što istoriju ne posmatraju kao celinu, nego kao niz odvojenih epizoda, u čemu vidi prednost Rusije i Kine. A istorijska nauka još nije sasvim saglasna koliko je bilo svetskih ratova i koji je bio prvi.
Mnogo je istoričara koji misle da je to bio Sedmogodišnji rat (1756-1763) u kome su megdan delile velike kolonijalne sile s posedima na svim kontinentima, pa su Englezi oteli Kanadu od Francuske, a Rusi prvi put zauzeli Berlin (10. oktobra 1760), uz veliku pomoć husarskih pukova srpskih iseljenika. Ima i onih koji iz sličnih razloga misle da je Krimski rat (1853-1856) bio svetski.
Ali, i istoričara koji u prihvaćenoj podeli na Prvi i Drugi smatraju da je Hladni rat bio treći svetski s obzirom na tok i posledice: sastojao se iz mnoštva lokalnih ratova, a završio se uništenjem protivnika i preuzimanjem kontrole nad teritorijama, da bi se potom prešlo na upravu i reorganizaciju tih zemalja (širenje NATO i EU).
Otimačina za okean
Brojni ruski i kineski autori smatraju da najveću opasnost po svetski mir predstavlja nastojanje Amerike da sačuva vojnu, političku i ekonomsku kontrolu nad glavnim morskim trgovačkim putevima, u čemu su od 15. veka na smenu uspevale zapadne sile - Španija, Holandija, Velika Britanija i SAD. Navodi se da je glavni izazov koji bi mogao da isprovocira SAD na svetski rat povezivanje evroazijskog ekonomskog prostora kroz globalno otopljavanje koje Kini otvara pomorski put duž ruske obale Severnog ledenog okeana. Zatim, prisustvo ruske flote u Siriji, blizu Sueckog kanala, ali i Put svile i projekat kanala u Nikaragvi, paralelno s Panamskim u koji bi Kina uložila pare, a Rusija flotu za zaštitu.
Vojnici su ubeđeni da bi budući svetski rat, koji god bio po redu, bio atomski. Po pravilu manje trezveni od generala, političari u SAD bili su ubeđeni da to može da se izbegne, pa su tamošnji mislioci 2014. objavili strategiju Globalnog munjevitog udara. Po njoj bi se u najkraćem roku po strateški važnim objektima neprijatelja nanosili udari konvencionalnim naoružanjem. Cilj bi bio da se razore nuklearna postrojenja, komandni, komunikacioni i administrativni centri i civilna infrastuktura protivnika pre nego što stigne da uzvrati.
Ta strategija zasnovana je na pretpostavljenom odnosu snaga prema kom SAD prevazilaze Rusiju sa 6:1, a Kinu sa 2,7:1. Konvencionalna doktrina SAD podrazumeva da ta zemlja može da vodi jedan rat punog opsega, a da istovremeno ima snage da odvraća konkurente u drugim delovima sveta. U vreme Hladnog rata, predviđena moć SAD bila je da istovremeno učestvuje u dva konvencionalna sukoba.
Međutim, razvoj sistema protivvazdušne odbrane u Rusiji i tehnološki napredak Kine poništile su u ovu zamisao u stvarnosti, pa su preostale nuklearne doktrine trećeg svetskog rata.
Nova Atomska strategija SAD predviđa Rusiju i Kinu za glavne izazove bezbednosti. Zastrašujuće je što je u taj dokument uneto da SAD mogu da primene nuklearno oružje i kao odgovor na konvencionalni napad ili sajber pretnju.
Rusija je promenila nuklearnu doktrinu nasleđenu od SSSR koji se odrekao mogućnosti da prvi upotrebi atomsko oružje. Nova doktrina predviđa da Rusija prva napadne nuklearnim oružjem u slučaju pretnje postojanju države, odnosno poraza u konvencionalnom ratu.
Kina se sredinom 90-ih godina obavezala da ne primeni prva atomsko oružje, niti da njim preti zemljama koje ga ne poseduju. Kinesko ministarstvo odbrane 2005. objavilo je Belu knjigu u kojoj je potvrdilo tu doktrinu, ali i navelo da će nuklearni arsenal održavati na "minimalno neophodnom nivou", pa se tako do danas ne zna koliko imaju atomskih bojevih glava. Tako su uprkos miroljubivim i umirujućim izjavama Pekinga ostale velike sumnje kod konkurenata.
