Urušavanje institucija kulture (3): Italijani umalo oteli Ticijana
Naviknuti da svako malo iz inostranstva nešto potražuje i da im Srbija to uglavnom bespogovorno ispunjava, teško je tvrditi da se domaća javnost iznenadila kada je u decembru prošle godine objavljeno da je Viši sud u Beogradu odlučio da udovolji Italijanima kada su od Srbije zahtevali da im vrati osam slika italijanskih majstora.
Ispostaviće se da se sud "predomislio". Na čiji podstrek, to više nije ni bitno, ali je maestralno svoju ulogu alarmiranja javnosti odigrao Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos, a sada kao penzioner član Upravnog odbora Narodnog muzeja.
Kusovac je objašnjavao da osam slika Ticijana, Tintoreta i Karpača nisu na nelegalan način dospele u posed Narodnog muzeja već da su deo ratnog obeštećenja i da potiču iz zaostavštine Hermana Geringa koju su saveznici zaplenili.
Osnivač Gestapoa kupio je ove slike, a tačno se zna, kako kaže Kusovac, i za koliko novaca.
U razgovoru za "Vesti", ovaj vrsni poznavalac slikarske umetnosti kaže da je slučaj sa Italijanima mogao biti nit koja bi vodila, metaforično rečeno, početku paranja.
- Da smo poklekli pred besmislenim italijanskim zahtevom, bilo bi novih potražnji. Slovenci su i ranije zahtevali da im damo dela njihovih umetnika kao deo sukcesije. Pazite, dela koja smo mi kupovali novcem iz republičkog, a ne saveznog budžeta, a oni smatraju da je to njihovo!
Savremeno posrtanje na duhovnom planu Kusovac objašnjava nedostatkom institucija. Posle Drugog svetskog rata nastupio je period jednopartijskog jednoumlja, ali su se na polju duha dešavale vrlo značajne stvari, primećuje naš sagovornik.
Jauk zbog "Pijane lađe"
Od kada su 1. juna 2003. Narodni muzej zaposeli građevinski majstori, generacije su ostale bez mogućnosti da uživo vide originalna dela ne samo domaćih autora, već i svetski priznatih imena. U muzejskom depou čuvaju se "Ženska glava" Pabla Pikasa, "Tahićanka" Pola Gogena, "Ružičasta katedrala" Kloda Monea ili Renoarova "Kupačica".
Ali još više boli što remek-dela srpskih slikara ni domaći ni strani posetioci Beograda nisu u prilici da vide, kao što je "Borba petlova" Paje Jovanovića ili "Pijana lađa" Save Šumanovića.
- Nevolja je i to što je muzej zatvoren u vreme kada su i građani osiromašili. Pa kada ne možemo da vidimo Pikasa u Beogradu da idemo da ga vidimo u Parizu. Ali je još i veća nevolja što ne možemo da vidimo najznačajnija dela srpskih ili jugoslovenskih umetnika, a koja potiču još iz 18. i 19. veka. Zaista su nove generacije surovo kažnjene sa zatvaranjem Narodnog muzeja, da mi ponekad dođe da jaučem - kaže Nikola Kusovac.
"Borba petlova" Paje Jovanovića i "Pijana lađa" Save Šumanovića zato čekaju 2018, kada bi Narodni muzej konačno trebalo da bude otvoren.
- Pojavljuju se značajni umetnici, pokreću se značajni umetnički pokreti. Razlog su institucije. Imali smo na čelu Narodnog muzeja Veljka Petrovića koji nije bio komunista, u Zavodu za zaštitu i spomenika kulture Milorada Panića Surepu, pisca najpotresnije knjige "Kada su živi zavideli mrtvima". Pozorišni život je vodio jedan Bojan Stupica. Svetozar Radojčić izgradio je moćnu katedru za istoriju umetnosti. Ovo sadašnje tranziciono vreme ubija institucije i počinje naš kolaps. Nema pravih ljudi na pravim mestima. Institucije posrću i to se lepo vidi na primeru dva naša muzeja koji godinama ne rade, ali ni druge kulturne institucije nisu u boljim pozicijama - navodi Kusovac.
Najgore je kada ubijete duh
Nikola Kusovac kaže da se u jednom momentu uplašio da će iz srpske nemoći i samoporicanja vlast naložiti da se slike daju Italijanima.
- Ljudi su mi prilazili i nudili se da ako treba mogu i na ulice da izađu i da brane muzej. Ipak u narodu postoji neko osećanje da to što smo dobili na ime velikih šteta koje su nam naneli u ratu, da to ne sme niko da nam ospori. Znate, najgore je kada ubijete duh, to je teže od materijalnih nevolja.
