Zaveštanje tela u naučne svrhe (1): Kad živi uče od mrtvih
Nemaština u Srbiji je tako duboko pustila korene da je i smrt odavno postala luksuz. Mnogi građani ne mogu u spokoju da uživaju u poslednjim godinama života, noseći na leđima brigu o tome kako će biti sahranjeni. Siromaštvo, želja da svoje potomke oslobode izdataka za pogreb, ali i zahvalnost prema lekarima i potreba da doprinesu razvoju medicine najčešći su motivi osoba koji zaveštavaju svoje telo u naučne svrhe Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Taj gest predstavlja čin vrhunske humanosti, smatra prof. dr Branislav Filipović, upravnik ovog Instituta.
- Zaveštanje posmrtnih ostataka je izuzetno hrabar gest, koji ima isti, ako ne i veći značaj, kao davanje krvi ili doniranje organa za transplataciju. Time se omogućava budućim lekarima da do detalja upoznaju tajne građe ljudskog tela i steknu znanja kako bi to telo moglo da se leči. To su ljudi koji će jednog dana biti uspešni hirurzi, kardiolozi, radiolozi... Zaveštanjem pomažete i svoje najbliže, jer će njih lečiti isti ti lekari koji uče na kadaverima - kaže profesor Filipović.
Svaka osoba koja se odluči na tako plemenit gest zaslužuje duboki naklon, ističe sagovornik "Vesti".
Podrška Crkve
Ono što često koči ljude u njihovoj odluci da se zaveštaju jeste pitanje - šta crkva kaže. Profesor Filipović kaže da je konsultovao patrijarha Irineja tim povodom.
- On je rekao da je to vrhunski hrišćanski čin, jer neko sebe daje kako bi neko učio, a to je vrhunska dobrota. Crkva ionako tretira dušu, a telo je samo zemni ostatak - objašnjava prof. dr Filipović.
- Svako ko zavešta svoje telo Institutu može da bude siguran da će se sa njegovim ostacima postupati sa visokim poštovanjem. Mi studente učimo da poštuju nečiju humanost da se donira. Ako poštuju mrtve, poštovaće i žive. Ne dopuštamo neukusne šale, iako su mladi tome skloni. Ipak, brzo se nauče da to nije pristojno raditi - kaže prof. dr Filipović.
On objašnjava da je marketing potreban čak i u ovoj oblasti, pa je to glavni razlog zašto žele da se o tome što više priča.
- Ljudi moraju da čuju više o tome, kako bi im takva ideja uopšte pala na pamet.
Poslednjih dvadeset godina nije bilo situacija da na Institutu nema ni jednog kadavera, ali pre toga bilo je takvih perioda. Profesor Filipović kaže da je cilj da se radi na podizanju svesti o zaveštanju kod ljudi, kako se ne bi došlo u situaciju da nema kadavera na kojima bi se obučavali studenti, jer je to pogubno za nauku. "Najplodnije" su bile godine nakon Prvog i Drugog svetskog rata, kada su sale bile pune.
- Ne možemo da kažemo da postoji pravilo o tome koliko leševa ima godišnje, ali otprilike je to između šest i deset. Tokom 2015. godine, u Beogradu je ostvareno 11 zaveštanja. Nama to trenutno nije dovoljno, ali je mnogo bolje nego što je bilo ranije. Mi se borimo i za napredak, pokušavamo da dođemo do novog načina čuvanja, da izbegnemo formalin, već da se leševi drže u hladnjači. Želimo da unapredimo kontinuiranu edukaciju, ne samo studenata, već i specijalizanata.
Na Medicinskom fakultetu u Nišu zaveštavanje tela je praksa koja postoji od 2010. godine. Ipak, broj kadavera nije na zadovoljavajućem nivou. Za prve dve godine, svega šestoro ljudi je zaveštalo svoje telo. Stanje je nešto bolje kada je reč o zaveštavanju organa za transplantacije.
- Ljudi često ne smatraju humanošću ukoliko ni jedan život neće biti spasen direktno njihovim organima. Na edukaciji mora da se radi - kažu na Medicinskom fakultetu u Nišu.
U Novom Sadu koristi se i savremeni način prezervacije, a to je plastinacija. Još se to radi samo na organima, ali ne i na celom telu. Kragujevac ima i jedan plastinirani leš kupljen u inostranstvu. Pri plastinaciji, organi se umesto tretmana formalinom pune plastičnim masama i maltene su večni. Osim ako se fizički ne ošteti, ne postoji mogućnost da organi propadnu.
Dok je u Srbiji plastiniran leš raritet, Nemačka ima toliki broj kadavera da ih ustupa drugim zemljama, a plastinacija je uobičajena procedura. Slična situacija je i u Belgiji i Austriji.
Profesor Filipović ističe da je za Srbiju izuzetno teško da pređe na ovakav sistem čuvanja kadavera, jer je to skupa metoda koja zahteva specifične uslove koji se na Institutu za anatomiju ne mogu obezbedititi.
U Ženevi, Gracu, Ljubljani, Mariboru koriste se alkohol i posebne vrste aditiva za prezervaciju tela i organa, koji se čuvaju u rashladnim sobama. Tamo hirurzi na kadaverima vežbaju razne pristupe, za šta kod nas nema mogućnosti, pa je i to jedan od razloga veće efikasnosti njihovih hirurga u odnosu na srpske.
Poznati teatrolog Ognjenka Milićević Lukač svojim primerom pokazala je kako svi treba da razmišljamo. Nakon njene smrti, u "Politici" je objavljena njena oproštajna poruka.
"Svoje zemne ostatke zaveštala sam Institutu za anatomiju beogradskog Medicinskog fakulteta i neće biti sahrane. Pozdravljam sve prijatelje i molim ih da tog dana umesto cveća nahrane jedno gladno dete koje prosi na kartonu ili kuca na prozor njihovih kola", poručila je profesorka Fakulteta dramskih umetnosti.
