Godišnji odmor nekad i sad (2): Kad je radnik bio gospodin
Socijalni turizam bila je grana na čijem se razvoju radilo mnogo u bivšoj Jugoslaviji. Regres je bila reč poznata svim radnicima u vreme Josipa Broza Tita. Danas dok kupujemo paštete i vadimo iz zamrzivača punjene paprike da ih ponesemo na more, tražimo na internetu značenje te reči. Iako radnička letovanja u to doba nisu bila glamurozna, bila su, čini se mnogo luksuznija od godišnjeg odmora današnje radničke klase.
Svi oni koji su sedamdesetih i osamdesetih godina imali priliku da godišnji odmor provode u radničkim odmaralištima širom Jadrana, ali i čitave bivše Jugoslavije, bilo da su bili penzioneri, radnici, ili njihova deca i unuci, sa setom i osmehom sećaju se kuvarice iz Valdanosa, ili maskenbala u Bečićima. Letovanje tada nije bilo luksuz dostupan samo onima sa dubokim džepom.
Godišnji odmor nekad i sad:
Za malo novca, u dvanaest mesečnih rata, radnici su odlazili na letovanja u odmarališta koja su pripadala njihovim firmama ili su ih one zakupljivale. Uz tri obroka, i vrlo često različite organizovane zabavne sadržaje za decu i odrasle, more je bilo dostupno svima. Smeštaj je zavisio od više faktora, položaja u firmi kao i samog letovališta. Kamp prikolice, bungalovi, apartmani, hoteli... Većina letovanja bila je praćena punim pansionom, a obroke su spremale kuvarice iz kuhinjskih menzi firmi. Svaki radnik dobijao je regres, dodatak na platu za povećane troškove tokom godišnjeg odmora, koji je obično iznosio oko jedne trećine plate. Velika sredstva ulagana su u izgradnju i održavanje odmarališta koja su u najvećem broju slučajeva bila samoodrživa, što je predstavljalo visok nivo brige o radniku u to doba.
Ništa bolje nije prošao ni Valdanos nadomak Ulcinja. Mesto sa najčistijim morem na Jadranu, u hladovini maslina, predstavljalo je raj za oficirske porodice. Danas pod katancem, zbog nerešenih problema vlasništva, propada zajedno sa sećanjima na neka lepša vremena. Primera kao što su Valdanos i Kupari bilo je mnogo. Milijarde su ulagane u odmarališta, a niko nije razmišljao gde ih gradi, jer je sve to bila jedna zemlja. Niko se nije nadao da ćemo letovati sa paštetama, i od onolike zemlje ostati bez mora. Samo još poneka stara fotografija podseti nas na ta vremena kada je letovanje bilo dostupno širokim narodnim masama.
Retke oaze
I danas pojedina preduzeća, mada veoma retko, brinu o svojim radnicima. Zaposleni u MUP-u mogu po povlašćenim cenama da odmaraju u hotelu Promenada u Vrnjačkoj Banji, Narcisu na Zlatiboru, Cvetnoj dolini na Goču i pansionu Beograd u Bečićima. Vojska, vodeća u socijalnom turizmu bivše Jugoslavije, danas je ima svega tri hotela: Breza u Vrnjačkoj Banji, Omorika i Beli bor na Tari. Takođe, lovište Morović nedaleko od granice sa Hrvatskom predstavlja oazu mira u kojoj se oficiri mogu odmarati po povlašćenim cenama.Vojska je brinula o svojim kadrovima, pa je vojno odmaralište u Kuparima predstavljalo vrhunac luksuza. JNA turizam je cvetao. Oficiri su mesecima čekali na mesto u ovom luksuznom letovalištu, u kome je i sami Josip Broz imao sopstveni apartman. Svojevremeno, uloženo je više od milion dolara u izgradnju ovog elitnog vojnog letovališta, koje se sastojalo od nekoliko hotela, šetališta, sportskih terena, uređenih plaža, restorana, parkinga. Oficiri, njihove supruge i deca uživali su u blagodetima rajskih plaža u Kuparima, a njihovi budžeti nisu ni osećali taj izdatak.
Danas, od Kupara su ostale urušene zidine, raskopane plaže, opljačkani hoteli i prazni džepovi. Oficir je došao do položaja da mu je letovanje misaona imenica. Kada je politika umešala svoje prste, a rat pokucao na vrata, mesto koje je vrvelo od uživanja postalo je ratno poprište. Danas, dvadeset godina kasnije, Kupari su i dalje ruševina. Hrvati i Srbi, koji su na tom mestu bratski uživali u blagodetima ovog primorskog mesta, danas ne mogu da se dogovore čije je. Ruševine koje su ostale, jedini su trag onih nekih lepših vremena.
Od ideje do navike
Ideja socijalnog turizma zasnivala se na podsticanju radnika na odmaranje i opuštanje. Bila je to ideja industrijske kulture, kako bi radnik tokom odmora sakupljao energiju, koju će kasnije usmeriti na rad. Pedesetih godina, kada su ideje radničkih odmarališta bile na samom početku, mnogi su se teško odlučivali na putovanja. Bilo je potrebno skoro dvadeset godina da se kod naroda stvori navika odlaska na godišnji odmor. Tek sedamdesetih kapaciteti letovališta korišćeni su maksimalno, sa svim njihovim pogodnostima.
