Zašto ljudi menjaju veru (1): Srbi između Hrista i Alaha
Šta je zajedničko nedavno preminulom bokseru Muhamedu Aliju i novoizabranom muftiji srbijanskom Abdulahu Numanu? Prvi je jedan od najvećih sportista 20. veka, crnac neukroćenog jezika i beskompromisni protivnik rata u Vijetnamu, a drugi je neprilagođeni Beograđanin koji je duhovni preobražaj doživeo sa svega 19 godina. Na prvi pogled, reklo bi se da nemaju ništa zajedničko osim jedne identitetske stvari - obojica su promenila veru.
Slavni Amerikanac Muhamed Ali rođen je kao Kasijus Marselus Klej, u crnačkoj hrišćanskoj porodici, dok je Numan na svet došao kao Ivan Trifunović, Srbin pravoslavac.
Numan iliti Ivan, klinac iz dobrostojeće i ugledne beogradske porodice, rano je iskušavao život, a na jednom svom proputovanju kroz Indiju dolazi do duhovnog otkrovenja i, na neprijatno iznenađenje porodice, okreće se islamu.
Nova vera ne samo što ga je spasla poniranja u hodnike zlokobne narkotičke zavisnosti, već je jednu izgubljenu mladu dušu preobrazila u intelektualca sa tri fakultetske diplome! Toliko se intelektualno i obrazovno uzdigao da je zaslužio i univerzitetsku karijeru kao profesor na prestižnom Univerzitetu Viktori u Melburnu.
Ove dve neobične ličnosti ponovo su u centar pažnje vratile prastaru temu o promeni verskog opredeljenja. Njih dvojica su samo poznati primeri u nizu drugih, kada se savremeni čovek, mada bombardovan ateističkim sadržajima i pogledima na svet, sve više okreće religiji, ne libeći se da roditeljsku zameni nekom novom, sebi bližom i prihvatljivijom.
Nekada je veliki Njegoš poturicama (pogrdan naziv za Srbe preletače u muhamedansku veru s kraja 17. i početkom 18. veka u Crnoj Gori), u svom kapitalnom delu "Gorski vijenac" postavljao pitanje: "Kuda ćete s kletvom prađedovskom?" Dva veka kasnije pitanje se usloženilo. Ljudi koji se odreknu vere predaka više se ne stavljaju pred izbor - ili povratak na pradedovsku veru ili mač, ali je osuda sredine, pre svega porodice, po pravilu neizbežna. Sam muftija Numan je u ranijim ispovestima umeo da kaže da mu je cela porodica okrenula leđa. Svi osim tetke, čuvene glumice Ružice Sokić, kojoj su, usuđujemo se reći, živopisni likovi u potrazi za srećom, koje je oživela u bogatoj karijeri, otvorili prostor za razumevanje "odbeglog" sestrića.
- Uvek je zanimljivo pitanje kako sredina na to reaguje. Nekada se promena vere radila pod pritiskom. Ceo srednji vek je primer gde su ljudi trpeli užasne pritiske, pa čak i ubijani zato što nisu hteli da promene veru. Danas je to posledica traganja za sopstvenim identitetom - kaže psiholog Žarko Korać.
On primećuje da čovek često misli da je traganje za identitetom ograničeno i da se ne može menjati vera, ime, prezime, nacija.
- To nije tačno. Ljudi danas mogu da promene čak i pol. Kada krenu u vrlo temeljnu potragu za identitetom mogu da promene i veru. Ako se to desi, onda budu vrlo čvrsto opredeljeni i vezani za novu veru. Uvek je toga bilo i biće, jedino mogu da postavim pitanje koliko je to iskreno. Ako jeste, onda je potpuno u redu.
Pročitajte još:
* Novi muftija je Srbin iz Beograda: Ružica Sokić mu je bila...
* Ko je Abdulah Numan, prvi Srbin koji je postao muftija?
Svedoci smo da "Gorski vijenac" doživljava novo čitanje ne samo ovdašnjih muslimana, čiji pojedinci čak ovo književno remek-delo svrstavaju u "inspiratora genocida nad Bošnjacima".
Ko je imao slobodomisleće dete-gimnazijalca, nakon što mu je "Gorski vijenac" dopao ruku kao deo obavezne lektire, suočio se sa pitanjem: Zašto je ljude koji su izabrali ili iz egzistencijalnih razloga bili primorani da se mole Alahu trebalo vraćati pradedovskoj veri ili, u suprotnom, skratiti ih za glavu?
Borba za opstanak, borba za samodržavnu bitnost i opstanak sopstvene crkve u vreme turskog zavojevača... Teško je objasniti mladom biću koji na prilike od pre 200 i kusur godina gleda sa pozicije čoveka okrenutog pre svega sebi i svojim unutrašnjim preispitivanjima: ko je, čemu teži i kuda ga njegov lični izbor vodi?
Drugim rečima, na verske prelaske ne može se sa istom osuđujućom dozom gledati danas, kao i u vreme kneza Danila, kada se plemenska i verska zajednica držala mnogo čvršće i beskrupuloznije nego što je to danas slučaj, u vreme individualnih ljudskih prava i - jedinog svetog prava - prava na izbor.
Novo čitanje "Pilipende"
Jedno od klasičnih dela srpske književnosti, pripovetka Sime Matavulja "Pilipenda", posebno prati unutrašnji prkos dalmatinskog seljaka pravoslavne vere koji ni po koju cenu, pa ni teškog i na gladovanje osuđenog života, nije hteo da se odrekne svoje vere. Iako je Pilipenda postao primer onoga koji "ne prodaje veru za večeru", danas ga neki čitaju i drugačije - kao naivnog i verom ograničenog čoveka koji bi žrtvovao i opstanak porodice zarad slepe vernosti bogu svojih predaka.
Ne morate biti veliki poznavalac istorije da biste zaključili kako je promena boga kojem se moliš oduvek bila prisutna. Nije li Isus Hrist bio jevrejski buntovnik koji je propagirao skromnost i požrtvovanost nasuprot tadašnjim raskalašnim farisejima. I kako je prošao? Razapet uz povike odobravanja svojih sunarodnika i uz promišljenu pomoć tadašnjih rimskih okupatora. Za tri veka kasnije, ti isti Rimljani koji su njegove sledbenike proganjali mačem, ne samo što će priznati hrišćanstvo, već će ga vremenom ustoličiti kao jedinu pravu religiju dostojnu velikog Rimskog carstva.
Ovaj primer nije relativizovanje verskih promena u čoveku, već pokušaj da se na njih gleda sa širinom, bez unapred osuđujućeg stava. Svaka crkva, ukoliko se naoštri kletvama na svoje otpadnike, prvo treba da se upita zašto su otišli od nje, a onda i to - zašto ih se tako lako odrekla? Potraga za odgovorom posebno dobija na značaju u ovo vreme verskog fanatizma, zaodenutog terorizmom.
