Zašto migrantskoj krizi nema kraja (2): Do Srbije pocepali cipele
Broj izbeglica u tranzitu u Beogradu raste iz dana u dan. Volonteri iz Info-parka na Autobuskoj stanici dnevno podele oko 800 paketa hrane. Afgani park, kako migranti nazivaju park kod Ekonomskog fakulteta, i dalje je glavno mesto njihovog okupljanja. Većina Avganistanaca, Sirijaca i Palestinaca stiže iz Idomenija, na grčko-makedonskoj granici, ali ima i onih koji dolaze iz Bugarske, naravno uz pomoć krijumčara, jer su svi legalni putevi stopirani.
Branislava Đonin, volonterka iz Info-parka, jedinstvenog centra za podršku izbeglicama, koji su zajedno pokrenuli Fond B92 i Fondaciju Trag.
- Povećan priliv smo primetili u proteklih mesec i po dana. Često nam ponestane hrane, a posebno obuće, koja im je najpotrebnija, jer dolaze ovde mahom u pocepanim i neadekvatnim cipelama. Naročito izbeglice koje idu preko Bugarske. Zbog zatvaranja balkanske rute, mnoge organizacije i donatori prestali su da daju humanitarnu pomoć, što nam sada stvara dodatno opterećenje - priča za "Vesti" Branislava Đonin.
Putovala pola godine
Avganistanka prodorno zelenih očiju sa dvoje male dece, koja je pobegla od rata u Kabulu, nije želela da kaže svoje ime. Ispričala je da im je od njenog rodnog grada do Srbije trebalo više od šest meseci. Rampa u Idomeniju posebno je otežala putovanje. Jedina želja joj je da se uskoro domogne Nemačke gde ima sestru koja već godinama tamo živi i radi.
Migranti imaju obezbeđenu medicinsku negu, jer o njima brinu Lekari bez granica i Lekari sveta, ali imaju problem sa toaletima i mestima gde bi mogli da se okupaju. Najteže je majkama sa malom decom. Zato ima slučajeva kožnih oboljenja.
Naša sagovornica napominje da nije tajna da krijumčari izbeglice upravo ostavljaju na tom mestu.
- Poznato je da svoje usluge naplaćuju hiljadu evra i više. Često ih zaključavaju u nekim prostorijama, tražeći još više novca. Nažalost, jedini način da dođu do novca kako bi nastavili put ka Evropi jeste da se i sami uključe u te kriminalne radnje, jer su ostali bez para. Čim primete nešto sumnjivo, naši volonteri prijavljuju to policiji - ističe Branislava Đonin.
U strahu od odmazde mnogi od migranata i ne žele da govore za medije ili da se slikaju. Posebno ako su iz Sirije, gde su im porodice ostale, jer postoji šansa da se, ako ih neko vidi, kazne njihovi najbliži. Otud volonterima treba vremena i strpljenja da priđu nekima od njih.
Volonterka Irena Vari, koju izbeglice zovu Selma, jer ne mogu da upamte njeno ime, dodaje da u Beograd stižu i takozvani ekonomski migranti iz Alžira, Maroka, Sudana i Egipta, mahom muškarci od 16 do 25 godina.
- Oni su uglavnom zahvalni na svakoj vrsti pomoći, ali ima i problematičnih i agresivnih, koji se često potuku međusobno, pa u tim slučajevima mora da reaguje i policija. Tada se razbeže, jer imaju loše iskustvo sa čuvarima reda. Posebno se žale na brutalnost bugarske policije. Ipak, kada dođu ovde osećaju se opuštenije i raspoloženije. Ističu da nikada neće zaboraviti gostoprimstvo u Srbiji...
Ima li ovde tuša?
Na lošem engleskom jeziku, jedna majka pita gde može da okupa svoju decu?
Oneraspoložila se kad je čula da ne postoji kupatilo. Branislava Đonin kaže da neretko zamole osoblje iz obližnjih hotela ili hostela da prime izbeglice i omoguće im da se istuširaju.
- Često to plaćamo i iz sopstvenog džepa, zato što znamo koliko im je teško - kaže Branislava.
