Osvajanje bez metka (3): Vožnja života od 200 evra
Oni poslednjih nekoliko meseci stižu u Srbiju u nepreglednim kolonama iz Sirije, Iraka, Avganistana. Beže od rata tražeći spas u bogatoj i sigurnoj Evropi.
Kolona nesrećnika na neizvesnom putu od Bliskog istoka preko Turske, Bugarske, ili Grčke svakodnevno stiže na Balkan.
Ipak, nijedna zemlja na Balkanu im nije krajnje odredište jer ovde je težak život i domaćem stanovništvu, a kamoli onom ko je krenuo na put preko pola sveta s rancem na leđima.
Većina ih je iz Avganistana, a isto toliko izbeglica iz Sirije se smestilo na dan-dva u obližnjim hotelima i hostelima.
U parku kod Beogradske autobuske stanice, gde je doskora vrvelo od migranata sa Bliskog istoka, poslednjih dana jedva ima 20-ak šatora i stotinak ljudi.
- Sirija je postala sinonim za izbeglice, a pre rata to je bila prelepa zemlja a nebrojeno mnogo zanimljivih kulturnih i istorijskih spomenika. Život je stvarno težak, nepredvidiv i vrlo vrlo čudan - kaže 39-godišnji taksista Predrag Vuković.
- Letos ih je bilo na hiljade, ali sada se direktno iz Preševa do granice s Hrvatskom. Svega smo se nagledali, ali nikad ništa nekulturno. Stekao sam utisak da su Sirijci i Iračani kulturni i obrazovani ljudi.
Verujte, ni jedan jedini incident se nije desio čak ni tih dana kad nije bilo mesta za sve šatore. Uglavnom su fakultetski obrazovani i većina putuje u Nemačku ili zemlje Skandinavije.
Taksisti priznaju da su dobro zarađivali prevozeći izbeglice.
- Taksista sam poslednje tri godine, ali moje kolege tvrde da ne pamte period kada se bolje zarađivalo. Vožnja do granice je koštala po taksimetru oko 200 evra i bilo je posla i posla. To je potrajalo neka tri meseca - kaže taksista Branko Šekeroski.
- Vozili smo uglavnom porodice, njih četvoro-petoro i to s vrlo malo stvari. Uglavnom su svi iz Sirije , a engleski i nemački pričaju kao maternji. Ljubazni su i imaju novca.
U Siriji su ostavili sve što su imali, a na putu su sve i svašta doživeli - priča Predrag Vuković i dodaje da se sa većinom njih zbližio vozeći ih do granice, a s nekima je razmenio i brojeve telefona.
Priznaje da se i nekoliko puta rasplakao, ali otkriva i da nekima nije želeo da naplati, ali oni su mu ugurali novac u džep kad nije gledao.
Na pitanje kako su pristali da govore i fotografišu se za medije, odgovor taksista je da se oni pružaju uslugu vožnje svakom ko to može da plati.
- Mi nemamo čega da se stidimo, samo smo radili svoj posao najbolje što smo mogli. Našu zemlju smo reprezentovali u najlepšem svetlu jer smo pomagali koliko smo mogli. Nikoga ne varamo, pošteno i redovno plaćamo porez i zašto bi smo se krili, ali nećemo da govorimo sa onima koji iskrivljuju istinu - kaže Šekeroski.
Arapski pozdrav
- Naučio sam nekoliko arapskih reči da bih umeo da se pozdravim i lakše sporazumem sa migrantima i da bi im prolazak kroz Srbiju bio makar malo lepši, a oni su bili prijatno iznenađeni. Tokom vožnje su otvarali dušu i pričali koliko im je teško što su napustili kuće i imanja u Siriji. Kažu da su ih kroz Srbiju svi prihvatali bez zadrške i toplo. Većina ide kod rođaka, ili prijatelja - priča Vuković.
