Muke Srpkinje u Hrvatskoj: Bez krova, posla i nade
Tihim glasom, kao da se boji da nas neko prisluškuje, Đurđa Smoljanović (39) koja živi u klaustrofobičnoj podstanarskoj sobici na zagrebačkom Črnomercu priznaje reporteru "Vesti" da se oseća nemoćno.
Od kada se vratila iz izbeglištva 2000. koje je sa roditeljima, bratom i sestrom provela u Srbiji, pokušava da stane na noge, zaposli se i živi kao sav normalan svet.
Prvih je godina još verovala da će biti za nju mesta u rodnom Ogulinu, ali je ubrzo shvatila da u sredini gde je zovu "četnikušom" i od nje okreću glavu, nema nikakvih šansi pa se uputila u Zagreb, da se utopi u masi koja je ne poznaje. Radila je, uglavnom na crno, u trgovini, pekari, kafiću, a slobodno vreme koristila za prekvalifikacije, samo da poveća šanse za sigurniji posao.
Apel za pomoć
Sagovornica "Vesti" poslala je apel na stotine adresa srpskih organizacija i pojedinaca u svetu.
- Pomislila sam da sam deo jednog naroda i da možda na toj strani potražim spas. Tako sam odlučila, pre nego završim na ulici, da elektronskom poštom upoznam sve do čijih sam adresa došla sa nevoljama kroz koje prolazim. Već sam dobila nekoliko odgovora, pa i vaš dolazak je potvrda da se nisam uzalud nadala - kaže Đurđa.
Poslednju godinu dana kao da je sve stalo. Bez posla i ikakvih prihoda, Đurđa piše samo molbe, javlja se na oglase i dobija odgovore da je primljen neko drugi.
Poslednjih meseci u molbama za posao počela je da se poziva i na zakonsku odredbu o nacionalnoj pripadnosti, što bi joj, kao, trebala biti prednost, jer u javnom sektoru manjine treba da budu proporcionalno zaposlene, ali je od tada više ne pozivaju ni na testiranja. Eliminišu je već na prvom koraku.
Pomoć je potražila i kod "svojih", u Srpskom narodnom veću (SNV). Ali je i tu doživela razočaranje. Pravnica ju je tešila da je kriza i da njezine kolegice Hrvatice nisu mogle naći "normalan" posao, pa rade u SNV-u i Đurđi ponudila besplatnu pravnu pomoć - pisaće joj žalbe na odbijenice za posao...
- Potpuno me dotukla takva "pomoć". Zapravo mi je dala do znanja da samo gubim vreme. Otišla sam potpuno slomljena - priča Đurđa.
Dugo je verovala da su je ratne i izbegličke nevolje ojačale, da se posle toga može suočiti sa svakim životnim izazovom, ali sada u to nije tako sigurna.
- Naivno sam mislila da je najgore iza mene, kada smo se oblačili u magacinu Crvenog krsta, kada su nam umesto školskog zvona uši parale sirene za uzbunu, kada smo umesto na igralištu vreme provodili u podrumima, čitali uz sveću jer nije bilo struje. To je ružna prošlost, ali se sve češće pitam imam li budućnost? Da se vratim u Ogulin roditeljima koji jedva preživljavaju ili završim na zagrebačkim ulicama - pita se Đurđa koja više nema čime platiti kiriju.
Pročitajte još:
* Hrvatima blago i srpske crkve
* Dvor: Da se ne zaboravi zločin nad Srbima u "Oluji"
Završila je srednju upravnu školu, položila ispit za zaštitara, završila informatički tečaj, položila državni ispit, ali nikakav posao ne može dobiti.
- Nadala sam se da ću se nekako zaposliti i naći svoj mir, ali sam na kraju shvatila da od toga nema ništa jer sam "obeležena". Imam osećaj da rat još nije završio, da smo kao Srbi još uvek mete, isključeni i obespravljeni - kaže ona, dodajući da je dugo čeznula za zavičajem i rodnom kućom, ali da sada uviđa da to nije ono o čemu je sanjala.
Od nas 13, preživelo troje
Đurđa nikad neće zaboraviti "Oluju".
- U zoru je počela topovska kanonada. Jedna granata eksplodirala je u mojoj blizini i zemlja me bukvalno zatrpala. Nisam znala gde su roditelji, brat, sestra, svako se spasavao kako je znao i umeo. Gledala sam kako Tržić gori, a sa njim i deo mog detinjstva, goreo je i Plaški u kom sam odrasla. U grupi nas je bilo trinaestero, preživelo je troje. Presekli su nam kolonu, gledala sam ubistva, silovanja, pljačku. I danas kada u Hrvatskoj slave "Oluju" setim se te kolone, krvi, mrtvih tela, plača dece - priča Đurđa.
