Ekonomske migracije (2): Bolje fizikalac u Beču nego inženjer u Srbiji
Na jugu Srbije radi svega 18 odsto radno sposobnog stanovništva, po podacima Ministarstva regionalnog razvoja. Oni koji rade zarađuju za trećinu manje nego u drugim delovima Srbije. U ovu godinu u Pčinjskom okrugu bez posla je ušlo više od 31.000 ljudi, a samo u Vranju na evidenciji nezaposlenih je blizu 9.000 radno sposobnih ljudi. Skoro svaki drugi nezaposleni posao čeka više od 10 godina. Sa fakultetskom diplomom nezaposlenih u Pčinjskom regionu ima skoro 1.500, dok su na birou traženi samo inženjeri mašinstva i bankari, a sve ostalo su pomoćni tekstilni i obućarski radnici.
Upućeni tvrde da osim partijskog zapošljavanja drugog nema. U takvoj atmosferi mladima je jedini san da odu iz Srbije u bilo koju zemlju Zapadne Evrope ili u Ameriku i ne vrate se više. Spremni su bilo šta da rade, jer u Vranju se može naći samo honorarni posao za mesečnu platu od 150 do 180 evra.
Sestra i brat Katarina i Lazar Cvetković rešili su zasad problem zaposlenja van Srbije. Povremeno rade u Beču u Austriji i vraćaju se zbog turističke vize posle 90 dana. Oni čekaju priliku da se snađu i ne vrate se više nikad.
Dvadesettrogodišnja Katarina Cvetković otišla je u Beč sa bratom Lazarom kod majke Ratke koja je tamo živela i radila, dok je otac ostao u planinskom selu Vlase. U Vranju je završila Visoku školu primenjenih strukovnih studija i inženjer je primenjene informatike. U međuvremenu se majka razbolela, pa u Beču nije mogla da radi.
- Brat i ja smo krenuli put Beča da nađemo bilo kakav posao i da se nađemo majci pri ruci. Naravno, ako se ukaže prilika, vraćanja u Vranje nema. U Beču smo odmah našli posao, nije bilo velikog izbora, ali prvi put smo došli do svog zarađenog novca - priča Katarina.
Stanuju kod majke i njoj pomažu dok ne ozdravi i krene da radi.
- Kad se moja tri meseca rada u Beču navrše, kreće Lazar da radi i tako se smenjujemo. Uvek je tamo po jedan. Prvi put smo otišli prošlog leta. Posao sam našla odmah. Čuvala sam decu jednom turskom bračnom paru. Radi se o divnim ljudima koji su se rodili u Beču, bila sam kao njihov član porodice. Mesečno sam zarađivala 500 evra i bila zadovoljna. Posle sam našla plaćeniji posao. Opsluživala sam jednu stariju osobu, kupovala joj sve šta joj treba od hrane, nabavljala lekove i slično. Za to sam dobijala 500 evra na 15 dana. Gazdarica je bila zadovoljna, tamo se ceni sve, pre svega poštenje, urednost, disciplina - kaže Katarina.
Zaradila je za odeću, a imaće i za more. Čeka da ponovo dobije vizu i krene put Beča. Njen brat Lazar u Beč je otišao sa 18 godina. Završio je gimnaziju, para za studiranje nije bilo, pa je završio u Beču kao fizički radnik.
- Moramo da plaćamo stan, majka trenutno ne radi, mora da se pokriju i ostali troškovi. Tražio sam posao koji se najbolje plaća, a to su radnici za selidbe. Za početak, potrebna je snaga i poštenje da bi vas gazda zadržao. Idemo po raznim gradovima, pa i u Nemačku i Švajcarsku. Posao zahteva napor, ali nema izbora.
Ekonomske migracije |
Uzmem dobar kaiš, opašem se čvrsto i dižem šta kod da je i koliko god da je teško. Moja snalažljivost i sposobnost za montiranje unapredilo me je u vođu grupe. Ima nas iz svih zemalja. Plata je 1.500 evra mesečno, a dobijamo i bakšiš koji je tamo legalan, tako da u proseku mesečno zaradim oko 1.800 evra. Pomažem sve, majku, sestre, oca kod kuće u Srbiji. Radim skoro bez prekida, ali nađe se vremena i da prošetam. Sviđa mi se u Austriji jer imam budućnost i mogućnost da kad-tad normalno živim. Neću se vraćati u Vranje, to sam odlučio, osim kao turista - kaže Lazar.
Mislio je, u početku, da zaradi dovoljno novca i upiše u Beogradu Fakultet organizacionih nauka.
- To mi je bio početni cilj, ali brzo sam shvatio da mi treba mnogo novca, a da nemam izgleda da ću naći posao u Srbiji. Zato sam promenio planove, počeo sam od fizičkog radnika, ali ću neki fakultet informatike u Austriji kad-tad završiti. Učim nemački i dobro mi ide. Engleskim se dobro služim - završava priču Lazar.
Grčki kafićiDolazi leto, a mnogi mladi Vranjanci spremaju se put Grčke da nešto rade. Rade po kafanama, kafićima, po dve smene. Rade najviše noću jer se tada više plaća. Mnogi su otišli u Ameriku gde rade na bazenima. Većina njih se ne vraća, ostaju da rade na crno. Ko ima dozvolu i ume da vozi šlepere taj kreće put Čikaga gde nalazi posla. Voze širom Amerike, spavaju na pumpama, štede svaki dolar i ne misle da se vraćaju. |
