Smrt sela u Srbiji (1): Beograd pojeo provinciju
Nekadašnja zemlja seljaka uskoro bi mogla da ostane bez paora jer je od oko 4.600 sela koliko ih ima u našoj zemlji svako četvrto na putu izumiranja, u gotovo 2.000 nema nijednog stanovnika, a poslednja istraživanja kažu da će u narednih 15 godina nestati još oko 1.200 sela. Za pola veka, od 1950. do 2000, iz srpskih sela u gradove prešlo je čak osam miliona ljudi. U svetu bi za ovaj proces bilo potrebno 120 do 150 godina.
Seobe su nastavljene i prisilno u poslednjoj deceniji 20. veka kada je ratni vihor u Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i s Kosova i Metohije doneo još oko 400.000 ljudi. I ono malo sela u kojima ima življa, nema asfalta, telefona, kanalizacije, pa ni struje. Internet i kablovska televizija su u domenu naučne fantastike. Posledice su vidne, u selima u Vojvodini nestalo je oko 115.000 stanovnika, dok su Šumadija i zapadna Srbija izgubile više od 123.000.
Najveći pad je zabeležen na jugu i istoku države, gde je za devet godina izgubljeno više od 11 odsto seoskog stanovništva, oko 200.000 ljudi. Dok se Srbija polako gasi, Beograd postaje država u državi, u njemu svi traže spas. Umesto spasenja, nalaze mesto na kilometarskim listama biroa za nezaposlene. Postaju jedan od oko milion nezaposlenih građana. Istovremeno, već godinama je u banatskim selima najtraženije zanimanje čobanin. Plata je minimum 500 evra, obezbeđena je hrana, prevoz do radnog mesta i smeštaj. Samo što zainteresovanih nema.
Do Drugog svetskog rata Jugoslavija bila je agrarno, tradicionalno društvo. Više od 80 odsto stanovništva živelo je na selu. Ceo seljakov svet bio je sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata, pod uticajem svetskih procesa, izvedena je industrijska revolucija. Industrijalizacija je udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu Jugoslavije smanjila sa 73 odsto u 1948. godini, na 19 odsto u 1981. godini.
Industrijalizovana gazdinstva su se specijalizovala, imala su i više kapitala, znanja i snage od tradicionalnih gazdinstava. Ali, težili su velikim gradovima. Rezultat je njihova prenaseljenost, i to ljudima bez posla. To se naročito pokazalo lošim u vreme tranzicije. Mnoge fabrike su zatvorene, a radnici su ostali na ulici. A i oni i država zanemarili su činjenicu da bi od 10 radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo da se zaposli u ruralnim područjima. Jer, Srbija je danas spada među siromašne agrarne zemlje.
Bez prodavnice i apotekeStudija Ujedinjenih nacija pokazala je da je žiteljima najvećeg broja mesta u Srbiji nedostupna većina sadržaja za iole normalan život. O ovome najbolje svedoči i podatak da stanovnici oko 400 naselja po osnovne proizvode moraju na put jer u njihovom mestu ne postoji čak ni prodavnica. Petina naselja nema ni osnovnu školu, dok je 61 odsto njih bez vrtića. Da ni poljoprivreda, koja je osnovni izvor zarade, nema veliku šansu pokazuje i da dve trećine sela nema veterinarsku ambulantu, a da je svega nešto manje ruralnih naselja koja nemaju čak ni biljnu apoteku. |
Nisku agrarnu produktivnost potvrđuje i činjenica da jedan srpski seljak proizvodi hrane za 15 ljudi, dok u Nemačkoj on hrani 152 osobe, u Francuskoj 77, Austriji 56 i Sloveniji 25. Prosek za Evropsku uniju je između 50 i 80 stanovnika. Bez obzira na sve mogućnosti koje selo nudi, od njega i dalje svi beže. Zanimljiv je podatak da je prilikom eksproprijacije zemljišta za gradnju puta Niš-Dimitrovgrad čak 90 odsto seljaka prihvatilo pare, a ne zamenu za njive, što ranije nikada nije bio slučaj. Mnoga seoska imanja u Srbiji se već godinama prodaju u bescenje. Neka se nude i za manje od 1.000 evra, ali kupaca nema.
Srpsko selo karakteriše i sve veća beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima. A ti stari ljudi uglavnom su i njihovi poslednji stanovnici. Odavno su po srpskim selima jedine parcele koje se šire postala groblja.
Poslednjih decenija došlo je i do promena u brojnosti seoske porodice. Brzinom svetlosti se smanjuje natalitet, u nekim krajevima vlada i prava bela kuga. U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika, a samo u 12 odsto beleži se rast. Istraživanja pokazuju da danas u srpskim selima živi oko 260.000 momaka koji su se približili 50. godini života a da nisu zasnovali porodice. Razlozi ovoj pojavi su brojni, a posledice katastrofalne. Seljak je u Srbiji sraman naziv, pa devojke nisu htele za njih da se se udaju i da žive na selu, da hrane stoku i obrađuju njivu. Radije su odlazile u gradove, udavale se za portire u fabrici i mnogo siromašnije živele. Očajni vremešni seoski momci zato poslednjih godina mlade dovode iz Albanije, Ukrajine, Rusije...
Jedno od malobrojnih sela u Srbiji koje se oduprlo nestajanju jeste Ostojićevo u Banatu. Ovo je jedno od retkih u Srbiji iz kojeg mladi ne odlaze. Dok je u mnogim vojvođanskim selima sve više napuštenih kuća, u Ostojićevu se broj stanovnika uvećava, a doseljavaju se i stranci. Selo je osnovano pre 800 godina, danas ima 3.000 stanovnika i neprekidno se razvija. Poslednjih godina pretvoreno je u jedno veliko gradilište. Asfaltirano je oko 40 kilometara puteva, izgrađeni su kanali za kišnu kanalizaciju i kanali za odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, a u uređuju se i atarski putevi. Završena je rekonstrukcija škole, u toku je adaptacija ambulante, a urađen je i projekat kanalizacije. Sa zavidnim brojem od 300 učenika, osnovna škola u Ostojićevu, iz koje su ponikla tri akademika, jedna je od uspešnijih u Vojvodini.
