Smrt sela u Srbiji (2): Momci ostariše neoženjeni
Sela u okolini Vranja uglavnom su prazna, mladi godinama unazad odlaze u gradove, u potrazi za poslom. Kuće čuvaju ostareli roditelji, a posle njih na vrata trošnih kuća stavlja se katanac. Vrlo malo meštana je i u zaseoku Cvetkovci. Ispred trošne kuće dočekuju nas ostareli Zarija Cvetković (70) i njegova supruga Gorica.
Do njihove kuće koja se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1.300 metara, iz Vranja, što autom, što hodom, treba jedno šest sati. Kao stećci stoje u dvorištu kuće, iza koje zjapi ogromna provalija, samo se u daljini vidi jezero Barje, iz kog Leskovac crpe vodu. Sa brda puca pogled, pašnjaci na sve strane, ali prazni. Goveda, koza i ovaca nigde nema. Pogled zapne za tek po neku srušenu kuću, prizor od koga podilazi jeza.
- Još smo živi i zdravi. Da nismo, saznalo bi se. Čim se čuje lelek iz nekog zaseoka, znamo da se neko predstavio bogu. To se čuje svako malo, ali dečji plač nikako. Po kućama sve staro i kljakavo, broje poslednje dane i mole boga da ih prizove i reši starčkih muka, boleština i puste samoće - dočekuje nas Zarije.
Živi sa suprugom Goricom (73) i sinom Boškom (45).
- Najveća radost za roditelje jeste da ožene sina, da dobiju unuke. Za nas je to pusta želja. Nema devojaka u celoj klisuri. I da ima, koja bi ovde došla?! Nema puta, čkilji sijalica, nema TV signala, vode i kanalizacije. Da dođe snaja, pa da se kupa u koritu, dete da joj se razboli ne može da ode kod lekara. Ima jedan u Vlasu, ali do njega treba četiri sata hoda ili dva sata vožnje traktorom. Evo, Boško zna da ste tu, ode da čuva kravu, izgubi se u šumu, smetaju mu ljudi, navikao na samoću. Borimo se da preživimo, lebac i što se nađe, sir, krompir, pasulj... Brašno kupimo i napunimo jednu sobu - jada se nesrećni čovek.
Nije samo Boško momak u selu, ima ih još pet-šest i svi imaju više od 40 godina.
Ovaj kraj, zvani Klisura, uklešten je na tromeđi opština Vranje, Leskovac i Vučje. Razuđena sela na planini Kukavica broje tek po koje dete i nešto staraca. Do sela Studena dolazi se asfaltnim putem punim rupa, a zatim se prelazi preko mosta na Studenskoj reci do raskršća. Pravo se ide prema Leskovcu, levo prema Vučju.
Na tom mestu u pročelju je stena, levo nešto nalik na put. Dočekuje nas mlađani Miloš Marković (24) sa majkom Snežanom (45). Došao je da poseti majku, a inače je u Beogradu sa ocem Sretenom i bratom Draganom. Sreten radi u PKB kao stražar, a Dragan kao građevinac.
Propade bogatstvo- Katastrofa, nema naroda, ne može da se živi na selu! Bilo je oko 15 i više zaseoka sa oko 60 domaćinstva početkom 60-ih godina prošlog veka. U svakom po desetak, pa vidi, oko 600 stanovnika. Nijedna kuća ispod šestoro-sedmoro dece. Pošao sam u školu 1958. godine, bilo je 54 đaka. Sada škola ne radi 11 godina. Nema đaka, momci imaju po 40 godina i više, devojaka ni za lek. Bilo je nekada mnogo stoke u Studeni. Svi su od toga živeli. Niko nije gladovao. Bilo je bogatih kuća. Danas je težak život u Studeni, ne dolazi se do para nikako, a državni troškovi su veliki i rastu - priča Zarije Mladenović.
|
- Radio sam u PKB, šest godina pod ugovorom, došao novi gazda i postadosmo tehnološki višak. Vraćam se u Padinsku Skelu. Nemam šta ovde da tražim. Tamo smo stekli i kupili stan. Tamo je naša budućnost, ovde je propast. Nismo mogli zbog dede da napustimo porodično ognjište i majka je bila sa njim. Skoro je umro, evo biće 40 dana. Moramo da isteramo red na groblju i u kući do godinu dana, a onda videćemo - priča Miloš.
Kaže da je stavio tačku na Studenu. Selo koje je 1960. godine brojalo oko 600 žitelja, a za nekoliko godina biće ih tek desetak.
Spuštamo se niže do njihovih komšija i rođaka Mladenovića. U jednom zaseku, dve kućice, dvorište zemljano, ali sve sređeno i čisto. Jedina kuća koja ima tri generacije; glavu kuće, Zarija (63) sa suprugom Nadom, sinom Goranom sa suprugom Sunčicom i decom Dušanom (11) i Nikolom (10). Drugi Zarijev sin Zoran sa suprugom Marijom je na radu u Austriji, u Klagenfurtu, od 1990. godine.
Dušan i Nikola do škole u Vlasu putuju peške do asfaltnog puta, tu čekaju lokalni autobus koji saobraća na relaciji Mijovce-Vranje. Zimi, autobus više puta ne dođe, pa pešače sedam kilomertra, često promrzli i mokri. Zariju koji je 42 godine radio u Klagenfurtu kao građevinski radnik i vratio se na kućno ognjište nalazimo pored Studenske reke, gde čuva krave. Imao je velike planove, da radi u Austriji, da jednog sina odvede, a jednog ostavi, da zarade i vrate se u rodni kraj. Hteo je Zarija da se bavi stočarstvom i da bude svoj na svome, da privređuje i lepo živi. Ali to su samo pusti snovi.
- Sve ovde rađa, bog dao ljudima, a oni pobegli. Katastrofa, ovde nikad niko iz Vranja iz bilo koje strukture vlasti nije došao. Idite i pitajte za Studenu, ne znaju ni da postoji, smejaće se imenu, glavu dajem ako nije tako - kaže Zarija.
