Hrvatska u EU (2): Podstanar ni u čijoj kući
Osamdesetogodišnji Branko Vlašić naivno je verovao da će njegov povratak iz izbeglištva u Srbiji 1997. godine u organizaciji UNHCR-a u svoju kuću u rodnom Ostrožinu na Kordunu biti i kraj njegovih potucanja od nemila do nedraga i da će se pod stare dane skrasiti na ognjištu na kojem je proveo mladost. Šesnaest godina kasnije podstanar je u ničijoj kući u centru Vrginmosta, koja se ruši, prokišnjava i, po svemu sudeći, neće izdržati sledeću zimu.
U kući u koju niko ne zalazi zbog vlastite sigurnosti, da mu se plafon ne sruči na glavu, a iz koje on više nema kuda da ode. Do pre nekoliko godina živelo je u njoj više povratnika, neki su pomrli a drugi su našli bolje rešenje.
Branku se nije dalo. U sudaru sa birokratijom i vlastima, od opštinske do centralne, nije imao nikakvih šansi. Za obnovu uništene rodne kuće u Ostrožinu dodelili su mu, pre nekih osam godina, celih 700 evra, baš u vreme kada je bio u bolnici. Kada se vratio, napisao je žalbu na takvu sramotnu pomoć, na šta su mu odgovorili da je njegov prigovor osnovan, ali ga nije uputio u zakonskom roku. Od tada do danas ništa se nije promenilo. Zakon je zakon, a Hrvatska je pravna država, pogotovo od 1. jula.
On ne veruje da će Evropska unija rešiti njegov problem, jer nikog ne dotiču takvi nevoljnici. Izvarali su ga, kaže, svi. I lokalna srpska vlast u Vrginmostu i oni u Sisku i Zagrebu. Svi se pozivaju na zakon, a on samo traži da mu izgrade kuću jer su njegovu posle Oluje srušili. Mimo svih zakona i ljudskih prava. Danas živi u ruševini živi sa 150 evra poljoprivredne penzije.
- Ne pijem, ne pušim, jedem kad imam - kaže uzgred deda Branko. U sobici, popucalih zidova, crnih od dima iz dotrajalog štednjaka, smeštena je sva njegova imovina, stara šivaća mašina, kosa i pila, mali sto i jedna stolica. Više mu i ne treba jer ga niko ne posećuje. Nema ni TV, ni radio, a Tesla mu je omogućio da ima makar svetlo, jednu sijalicu u svojoj sobici.
Voćnjak i dobri konjiNikada se nije ženio, ali imanje nije zapuštao. Uvek je držao dobre konje, po dva para, krave, bika, svinje, ograđenu zemlju, svu u jednom komadu, imao voćnjak, kotao za rakiju... |
Još ga država hrvatska duži za onih 700 evra koje mu je dodelila za obnovu, a on ih nikada video nije. Priseća se da su ga, baš u to vreme, pozvali iz pošte da vrati štednu knjižicu kojoj je istekao rok važnosti, kako bi mu dali novu. U toj transakciji nekako se "izgubilo" tih 700 evra. Ko ih je uzeo, nikada nije saznao niti je mogao istraživati, niti za njima žali.
- Nigde nema mojeg potpisa da sam je preuzeo te novce, a ne može ga ni biti jer mi ih niko nije ni dao - reći će Branko.
Nema se više kome obratiti, nema se za šta uhvatiti. Od svih je tražio pravdu, ali je za njega nema. Zakasnio je, uveravaju ga, da se žali. Čak mu ne daju ni privremeno rešenje za ruševinu u kojoj živi, jer bi na osnovu njega mogao tražiti primereniji smeštaj. Beskućnik je koji ni za to ne može dobiti službenu potvrdu, ogorčen na vlast, pogotovo Srbe u njoj. Oni su, kaže, još najgori i najnemoralniji, ne vide ničiju muku, zaslepljeni samo svojom koristi. U Vrginmostu je praznih stanova više nego zauzetih, ali deda Branku nije suđen nijedan. Čekaće još jednu zimu, da mu krov padne na glavu i tako reši sve njegove muke.
