Zašto Hrvatska proslavlja "Oluju" (3): Crvi su mi gmizali po ranama
Milan Perenčević je u rano jutro, 4. avgusta, žurio na autobus, koji je u šest sati polazio za Beograd. Od kuće u Vrginmostu do stanice nepun kilometar brzim je korakom prepešačio za desetak minuta. Putem je sreo punicu i još nekoliko poznanika, ali im je samo na pozdrav mahnuo rukom. Da je bar sa nekim i trenutak zastao, izbegao bi tu prvu granatu koja ga je pokosila, zajedno sa Rodićima. Imao je tada 21 godinu.
- Samo što sam stigao na to križanje, ona je doletela i udarila nekoliko metara od mene. Ubila je Rodićevu ženu, a nas dvojicu teško ranila - seća se Milan početka "Oluje" i prvih sati kada je bespomoćno ležao na asfaltu. Sam je izvukao remen iz pantalona i podvezao nogu. Sanitet ih je pokupio kasnije i odvezao u bolnicu prema Vojniću.
No, Hrvati su već nadirali od Karlovca, a Alijini iz pravca Kladuše i moralo se ići dalje. Ranjenike, pa i njega su evakuisali u Topusko.
Odšteta za ranjavanjeMilan je podneo odštetni zahtev za ranjavanje pre 13 godina, ali je hladnokrvno odbijen. Koleba se da li da ponovo pokuša, iako je civilna žrtva rata, stradao je u centru Vrginmosta, na autobuskoj stanici.
Spasla mi život- Ivanka Rodić je smrtno pogođena pala meni pred noge. Ona je, u stvari, meni spasla život. Geler koji je nju ubio, ubio bi mene. Stotine svedoka ima, a oni mogu da sude kako hoće - kaže Milan. |
- U petak smo ranjeni, u subotu evakuisani u Topusko i tu smo ostali do nedelje, kad su već nepregledne kolone izbeglica napuštale to područje. Ostali smo samo jedan deda i ja, oba nepokretni. Srećom, to je čula doktorka Bakić i vratila je jedan kamion da nas pokupi. Vozač nas je stavio pod ceradu i tako smo, u koloni, putovali 28 sati do granice. Nekoliko puta kolona je napadnuta, artiljerijom, avionima, pešadijom. Svi se razbeže u zaklone, samo deda i ja ostanemo na kamionu. Jedan MiG je raketiro kolonu pred Glinom, gledao sam ga, onako ispod cerade, i mislio da nam nema spasa - pripoveda Milan svoju golgotu, od Vrginmosta do Banjaluke na karoseriji kamiona.
Em je nemilosrdno pržilo augustovsko sunce, em su se rane upalile i zatrovale. Kada su konačno stigli u bolnicu u Banjaluci, odahnuo je, ali zakratko. Rane treba previti, a niko ne prilazi.
- Počeo jedan doktor da previja, a sestra ga upozori da stavi rukavice, već su crvi po rani gmizali. On nervozan sve ostavi,kaže, istekla mu smena. Sestra gleda, ne zna šta bi. Velim joj da pozove moje rođake da joj pomognu. Kada je brat ušao i video, srušio se u nesvest. Priskoči jedan komšija i pomogne joj. A već sam malaksao, izgubio sam dva-tri litra krvi, a u bolnici je nisu imali. Lekari su me već otpisali, donosili mi ogledalo i pitaju je li mi dobro. Bio sam mlad i jak i to me spaslo - priča Milan. - Doneli su me u nekakav preuređeni sanitetski autobus i povezli za Beograd.
Desetoro dece u autu- Tu u komšiluku bilo je desetero dece, od jedne do šest godina. Oni su prošli tu golgotu u jednom automobilu, koji je vozio sedamnestogodišnjak!Pred Dvorom je izbeglička kolona blokirana, zaustavljena. Srećom je naišao jedan naš vojnik i video auto pun dece, u kojem su bila i moja dva sina i supruga. Seo je na haubu, rekao vozaču da krene, a on je, pucajući u vazduh, krčio put i tako izvukao i spasao tu decu. |
Od 4. do 15. augusta, kad je stigao u Ortopedsku bolnicu na Banjici nije primio krv, a bolovi su bili neizdrživi. Sledeće tri nedelje nisu mogli da ga operišu zbog teške upale i visoke temperature. Na kraju su doktori pozvali roditelje i tražili njihovu saglasnost da rizikuju jer se operacija nije više smela odgađati. U oba slučaja bio je izgledan samo fatalan ishod. No, najgore se nije dogodilo.
Sledećih meseci izdržao je još šest operacija, ali nogu mu nisu mogli vratiti. Ostala je ukočena. Planirao je da sa porodicom, ženom i dva sina, ode za Kanadu, gde mu se brat već dobro snašao. Prethodno je morao pribaviti hrvatski pasoš, pa se 1998. godine, prvi put posle "Oluje", uputio u Hrvatsku.
- Te godine u jesen odem prvi put u Vrginmost da izvadim pasoš i od tada sam sve češće dolazio. Kada su mi 2001. vratili kuću, odlučim da ostanemo. Većina rodbine je ostala u Srbiji - kaže 39-godišnji Milan.
Njegova generacija se nije vratila u Vrginmost, samo retki pojedinci. Problem je posao, od čega živeti.
- Ovih dana su došli moji rođaci, bili su na Kipru, planiraju da odu u Kanadu. Kažu da bi i ovde mogli da žive. Pitam ih šta bi radili. Teško je ako nemaš stalnih prihoda. Zato se mladi ne vraćaju. Mi nekako preživljavamo, supruga je zaposlena, ja radim u šumi, roditelji imaju nešto penzije. Šta sam preživeo, sada mi sve izgleda lepo.
