Na zgarištu smo 13 godina
Svaka izbeglička priča tuga je pregolema, a povratnička još gora. Izbegličko-povratnički put bračnog para Ivošević, 78-godišnjeg Milana, koga celi kraj zna po nadimku Srbin, i 71-godišnje Danice, prava je drama u kojoj se smenjuju muka i bespoštedna borba za golo preživljavanje. Od povratka na zgarište izgorele kuće u Perni na Kordunu 1999. godine do danas niko ih nije ni primetio. Svi koji treba da im se nađu u nevolji okretali su glavu da umire savest, od Crvenog krsta i nevladinih organizacija do države.
Čim su se vratili u hrvatsku, Milan je otišao u Crveni krst u nadi da će dobiti bar kolica za rad, lopatu, motiku, kosu, da mogu okrčiti zaraslo zgarište. Vratio se praznih ruku, rekli su mu da za njega nema ništa jer se već snašao. Nikada ih više nije posetio. Snalazio se kako je znao i umeo.
Od nevladinih organizacija, posetili su ga samo jednom iz Srpskog demokratskog foruma, ali tek da ga upitaju zna li gde je u "Oluji" poginuo i sahranjen njegov komšija Miladin Kljajić. Obećali su mu i dnevnicu, koju je odbio da primi. Naravno, odveo ih je tačno do groba, jer ga je sam u tim tragičnim danima kopao, tamo negde pored "ceste smrti" u blizini Dvora.
I sada kaže da bi živeo barem deset godina duže da nije video i proživeo masakr na tom izbegličkom koridoru, da svojim očima nije gledao mrtvu decu i starce kojima niko u tom paklu nije stigao da iskopa ni grob. Ostali su na "brizi" hrvatskim sanitarcima koji su ih kupili noćima kako bi ih sklonili od pogleda unproforaca, čija je jedina uloga i bila da beleže mrtve srpske civile. Hrvati su im, radeći treću smenu uskratili to zadovoljstvo.
- Od jada i tuge preplakao sam taj put, a sada niko nije kriv. Avionom su raketirali kolonu, danima ništa nisam čuo od silnih eksplozija. I kravu smo poveli, da unučad, jedno od sedam meseci i drugo od dve godine, imaju mleka. Na toj cesti su ostali i krava, traktor, prikolica, sve što smo imali - priseća se Milan tih olujnih dana u avgustu 1995. godine.
Srećom, izneli su žive glave, a posle toliko godina nisu uvereni da ih je i tada Bog pogledao. Njima Oluja nije završila za pet dana, oni je i danas žive. U izbeglištvo ih je došlo sedmoro, Milan, Danica, ćerka, sin, snaha i dvoje unučadi. Lična dokumenta nisu uspeli preneti, a bez njih nisu mogli u prihvatni centar. Vratili su se u istočnu Slavoniju, koju je Oluja mimoišla. I tu su preživljavali od nadničenja, ne birajući poslove.
Želeli su da se vrate u zavičaj, iako im je kuća nestala u plamenu. Bolje je, verovali su, i na svojem zgarištu nego pod tuđim krovom. I došli su pre 13 godina na zgarište. Ono malo prnja što su imali složili su u senik. U njemu su dočekali zimu i prvi sneg. Milan je čuo da se u susednom selu prodaje drvena kuća za 1.000 tadašnjih maraka. Pozajmio je novac, a komšije su pomogle da je preveze. Krov su stavljali po vejavici, a umesto prozora poslužio je najlon. I to je bilo bolje nego provesti celu zimu u seniku.
No, tada nije ni slutio da je napravio "grešku". U proleće je došla nekakva državna komisija nadležna za obnovu i zaključila da Ivoševići imaju kuću, pa nemaju pravo na obnovu, jer im je kuća na starim temeljima, što znači da nije gorela!
- Prvog čoveka kojeg sretnete u selu pitajte i ako vam kaže da moja kuća nije izgorela, ja vas više ništa neću tražiti. I sada ne tražim da mi prave novu kuću, samo da mi pomognu da završim ovu koju sam kupio. Da naprave stepenice i sanitarni čvor. Sve su mi odneli, kuću zapalili i danas ćute, ne čuju nas, kao da ne postojimo - u neverici priča Milan.
Čista Evropa- Znaš šta me muči, čini mi se da ispaštam zbog nadimka, zato što mi u celom kraju malo ko zna ime, svi me zovu Srbinom, a to ovde i nije preporučljiv nadimak. Ostao sam bez kuće, a sada mi i zemlju otimaju, rade šta hoće. Kažu nije ti ucrtana kuća, a kada su je palili nisu tražili papire. Sada smo u Evropi, pa sve mora biti čisto. Imaš kuću, nemaš kuću! |
Potajno se nadao da će biti nešto bolje kada Hrvatska uđe u EU, da će pred zakonom i državom svi biti jednaki. A već u startu uviđa da je i to cucla varalica. Već su ga uredno obavestili da mu kuća nije "ucrtana", da je nema na snimcima. Ne može da veruje da su snimali u "Oluji" kada je stara gorela, a ovu još nije postavio. Sada vidi da je sve moguće, pa da ostane i bez najboljeg i najvećeg komada zemlje. Naime, država je svoju zemlju dala koncesionaru, a on je preorao i Milanovu, jer nema čiste papire. Kada je njegov deda krčio, nije mislio o papirima. Sada, kada smo u Evropi, nema više šale. Pokaži papire, snimke, dokumente. Ako ti je šta izgorelo u "Oluji", bože moj, događa se, bio je rat.
- Mi Srbi ovde nemamo nikakva prava. Dave nas na sve načine. Ovde rat još traje, samo na perfidniji način - uveren je Milan.
U selu su Ivoševići ostali sami, a kada su se, pre 13 godina vratili, bili su tu Milka, Stevo, Paja i njegova Zorica, đed Simo, Zorka i Milutin. Svi su pokojni.
- Ne znam čime se Hrvati diče, da nas nestane, a kažu da je to i naša država. Da Bog da i oni živeli u ovakvoj - kaže baka Danica.
