Vratili se u Hrvatsku, ukrali im i krave i budućnost

Petrova gora uvek im je bila hraniteljica i zaštitnica. Srpski povratnici u Ključar i Brdo Selo, kod Vojnića na Kordunu, vraćali su se bez velikih iluzija svojim opljačkanim i razrušenim kućama. Znali su šta ih čeka, samo muka i odricanje. Pomoći države nisu se ni nadali, ali su verovali u Petrovu goru, u iskustvo sticano generacijama koje im je govorilo da u njoj nikada neće biti gladni.

Uvek na početku: Anka Crnković

 

Baš sa tim uverenjem vratili su se pre 13 godina svojoj kući u Ključar Anka Crnković i njen suprug Milan, koji je pre mesec dana preminuo, a u susedno Brdo Nikola Kosić sa suprugom Milevicom i i sinom Ninoslavom.

Nerado se i prisećaju tih prvih povratničkih dana, praznih, opljačkanih kuća, bez struje, prozora, vrata, sablasno praznih staja, baš ničega nisu imali, osim odlučnosti da i ta iskušenja savladaju. Srećom "neki Slovenci" su otkupljivali lekovito bilje, list breze, koprivu, kupinu, gljive, kesten, a u Petrovoj gori toga je uvek bilo u izobilju. Tako su kupili prve krave, traktor, poljoprivredne mašine, počeli ponovo da obrađuju svoje zaprložene oranice. Krenuo je i otkup mleka, staje se popunile, sve je nagoveštavalo da će se život vratiti u normalu.

Ali ne zadugo. Otkup mleka u Ključaru i Brdu selu postao je ubrzo "neisplativ" mlekarama. Zabačeni su, u šumi, bez dobrih puteva. Samo su došli po svoje hladnjake i pokupili ih bez objašnjenja. Krave su preko noći postale teret kojeg se trebalo rešiti. Koliko juče i Crnkovići i Kosići, sakupljajući šumske plodove, samo su maštali kako napuniti staje. A pre četiri godine morali su da objave prodaju svojih krava.

Povratnici na Petrovu goru ostali bez imovine

 

"Kupce" nisu dugo čekali. Došli su sa stočnim kamionom, bez pogađanja pristali na traženu cenu, utovarili krave i otišli a da nisu platili. Nikola se nije ni snašao, priseća se sada, a kamion je već zamakao prašnjavom seoskom cestom. Odmah je nazvao policiju u Vojnić i Vrginmost da zaustave kamion sa njegovim kravama, a patrola mu je došla za nekoliko sati da ga pita gde su krave.

- Pa ne bi vas zvao da znam gde su - odgovorio im je Nikola.

Policija je napravila zapisnik i savetovala ga, baš kao i Crnkoviće, da tuže "kupce" njihovih krava. I tužili su ih. Četiri godine se sudili, dobili sud i tek sada ne znaju šta će.
Šta im znači pravosnažna presuda po kojoj su im lopovi dužni nadoknaditi štetu. Pred sudom su se oni obavezali da će to učiniti kada budu u mogućnosti. I sudija i advokati, Nikola i Anka znaju kada će to biti. Nikada! Žaliti se više nemaju kome, advokat im se i ne javlja na telefon, proces je završen, štaviše u korist Crnkovića i Kosića. I šta bi još hteli?

Sud je rekao svoje, krave su davno završile u klaonici, a Nikola i Anka ostali su kratkih rukava.

Nikola Kosić ispred prazne štale

 

- List smo sakupljali da kupimo prvu kravu, sledeće tri kupili smo na kredit i dogurali do trinaest. Kada je prestao otkup mleka, morali smo ih rasprodati. Namerio sam se na lopove koji su ih oteli. Nas šestoro u kući, sin, snaja, žena i ja živimo od 100 evra moje invalidnine - priča Nikola, napominjući da više i ne zna kome da se obrati, gde da traži zadovoljštinu. Sin povremeno i uspeva da nađe posao, ali nikada i da ga naplati, a raditi za lopove više niti mogu niti žele.

A gde je kraj toj pljački, pita se on, kada i sudska presuda ništa ne znači. Više je zaštićena i divljač na Petrovoj gori od nas povratnika, kaže Nikola u neverici pokazujući presudu Županijskog suda u Karlovcu,u kojoj, crno na belo, piše da je opljačkan, ali obeštećenje neće dočekati. Ni krave, ni novce.

I kako će popraviti krov na kući, koji sve više prokišnjava. Da im nisu oteli krave, stavili bi novi crep na kuću. Ovako će i dalje sakupljati kišnicu u dnevnom boravku.