Nisu zažalili zbog povratka na Kosovo
Dugo su se, 2004. godine, Milija Vulićević i njegovi sinovi Nebojša i Nemanja lomili: da li da se iz izbeglištva u Centralnoj Srbiji vrate u rodno Vidanje kod Kline i da li da, uprkos tada čestim nasrtajima na Srbe povratnike, uzurpaciji imanja i drugim iskušenjima koja su ih čekala u pitomoj Metohiji, ponovo, na svom ognjištu, započnu život od nule.
Posle mnogo premišljanja, konsultacija sa ostalim članovima porodice, poseta Klini i razgovora sa drugim povratnicima, odlučili su da se kompletno vrate. Prošlo je od tada 10 godina, nisu se pokajali i sigurni su da bi im život u Šumadiji, bez ičega svoga, bio mnogo neizvesniji i teži.
Danas su Vulićevići brojna porodica: Nebojša i njegova supruga Slađana imaju četvoro dece: Svetlanu, Sanju, Tanju i Stefana, a Nemanja i Katarina Nevenu i četvoromesečnog Davida, najmlađeg člana porodice koji je miljenik baka Vere i Dane i dede Milije.
- Živimo u jednom dvorištu, dobro se slažemo i međusobno se pomažemo, mada u jednom domaćinstvu imamo tri generacije, dišemo istom dušom i delimo sve što proizvedemo i zaradimo. Samo sloga, upornost i pošten rad održali su nas u Metohiji. Sad više i ne razmišljamo o odlasku, bolje je ovde biti domaćin nego izbeglica u Srbiji - kaže Nebojša Vulićević i naglašava da sa komšijama Albancima do sada nisu imali problema.
- Nije da nema strepnje, ima je, ali sve manje. Najviše se zabrinemo kada čujemo za neko neosnovano hapšenje Srba, takve vesti nas obeshrabre i deprimiraju, ali mora se napred, već sutradan čekaju nas brojni poslovi, pa nemamo vremena da o svemu mnogo razmišljamo - dodaje Nemanja Vulićević i podseća da su se vratili sa jednim traktorom i starim opelom, a da je danas dvorište puno razne poljoprivredne mehanizacije.
U Metohiji rađa sve što bacite u zemlju, bavimo se ratarstvom, povrtarstvom i voćarstvom, prihodi su solidni, imamo svega što nam treba, bude i za prodaju, ali je veliki problem što nema organizovanog otkupa i što često do udaljenih pijaca moramo uz rizike kroz nebezbedno albansko okruženje. Mogla bi i Srbija da nam pomogne, da otkupi to što proizvedemo, ali i da nam olakša nabavku poljoprivredne mehanizacije - priča starina Milija Vulićević.
U selu postoji škola sa 20 đaka, mahom dece povratnika. Slađana Vulićević je vaspitačica, sa ponosom priča o svojim učenicima.
Deci treba fiskulturna salaDeca porodice Vulićević i drugi mališani iz Vidanja nemaju mnogo mogućnosti za igru i razonodu. U školskom dvorištu imaju svoj kutak (parkić) gde se okupljaju. Čim se približi mrak moraju u svoje kuće. Voleli bi da u svom parkiću imaju koju igračku, a najveća radost bila bi im fiskulturna sala, makar pet sa pet u kojoj bi zimi mogli da se okupljaju i poigraju. |
- Imamo divnu i pametnu decu, odlični su đaci, još bolji su kad odu na dalje školovanje u Kosovsku Mitrovicu ili negde u Srbiju. Za sada smo zadovoljni životom u Vidanju, nadamo se da je najgore prošlo i da će u budućnosti biti samo bolje. Dok smo složni i vredni ostaćemo ovde - uverena je Slađana.
- Ovo jeste Kosovo, ali mi sve nade još polažemo u Srbiju. Dok je Srbija uz nas, dok brine o nama, dok vodi računa o našoj bezbednosti, neće nam biti problem da opstanemo u Metohiji koja bi, kada bi se vratili i drugi odseljeni, mogla hranom da snabdeva i znatan deo Srbije -poručuje, na rastanku, Nemanja Vulićević.
