Preživeli "Oluju", bez krava neće

Slavko (1946) i Jana (1947) Božić i njihov sin Zoran (1977) vratili su se iz izbeglištva u Srbiji u svoj Žirovac na Baniji pre desetak godina. Došli su u sablasno pusto selo, zaraslih puteva, bez minimalnih uslova za život. Njihovu kuću i staju progutao je postolujni plamen. Ali, ništa ih nije moglo pokolebati u nameri da se vrate i ponovo od nule započnu život na svom zgarištu.

Ni muku nemaju s kim da podele: Jana i Slavko Božić

 

Kućili su se ponovo teško, mukotrpno, bez ičije pomoći. Navikli su na muku i rad i zapeli su iz petnih žila. Za nekoliko godina već su imali pet krava, dvadesetak ovaca, pun obor svinja... Stari, ali dobar traktor, priključke. Nisu više morali da strahuju od nadolazećih zima, jer su ambari i obori bili puni.

No, idila nije dugo potrajala. Prošlo leto, početkom avgusta, baš kada su svi raspoloživi policijski kapaciteti bili angažovani oko dolaska dvadesetak izbeglih Srba iz Novog Sada u Žirovac da u crkvi Sv. Petra i Pavla obeleže stradanje u "Oluji", Božići su ostali bez svojih pet krava. Lopovi iz susedne BiH došli su im te noći u dvorište i oterali krave preko granice. Bio je to šok i gubitak od kojeg se više neće oporaviti.

Živi sam: Milan Bijelić

 

- To me je dotuklo. Iziđem to jutro u dvorište i vidim da nema krava. Nema ih u pet, pa u sedam časova. Krenemo da ih tražimo i ne pomišljajući da ih više nećemo videti. Išli smo do granice, sedam kilometara, videli smo tragove i bilo mi je jasno da su prešle granicu. Od šoka sam se onesvestio - priseća se Slavko tog traumatičnog jutra.

Sve je odmah prijavio policiji, a oni su mu već drugi dan javili da su kradljivci uhapšeni i krave spasene.

Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali za kratko. Ubrzo je saznao da svoje krave praktično i ne može da vrati u Hrvatsku. Zabranjen je svaki uvoz žive stoke. Božići su bili potpuno zbunjeni. Niti su oni izvezli krave, niti bi ih uvozili. Njima se logičnim činilo da im vrate krave istim putem, kojim su ih lopovi odveli, preko suve međe. Ali, goveče EU ne poznaje takve improvizacije. Pravila su jasna i stroga. Nadležni službenici Slavka još upozore da svoje krave mora odjaviti jer više nisu kod njega.

- Vidim ja da od toga neće biti ništa. Odlučim da idem preko u Bosnu, kod čoveka koji je moje krave dobio na čuvanje i da ih tamo prodam. A tamo novi šok. Krave su ušle u nekakvu proceduru i ako ih otuđimo preti nam kazna od pet godina zatvora. Više nego onima koji su ih ukrali - ne može da se načudi Slavko tim propisima.

Krave su se u Bosni već otelile, ali Božići od tog nemaju ništa, niti imaju od čega da žive. Krave su im bile sve.

U očaju Slavko je zvao carinu u Zagrebu. Nisu hteli ni da ga do kraja saslušaju. Rekli su mu da ni jaje ne može preko granice, kamo li krave. Uspeo je da upita službenika šta bi se desilio ako krave kojim slučajem same dođu kući. Nije im daleko, a toliko su pametne.

- Doći će ti veterinarski inspektor i narediti da se krave ubiju, a ti ćeš odgovarati za krađu - rekao mu je carinik.

Jana kaže da tu ništa ne može da shvati, da na takav način ostanu bez krava.

- Kakve su to krave bile, nije ih bilo u celom kraju. Hoćeš za videti, hoćeš za mleko. Sada smo ostali bez svega, one su nam bile sve. Teliće bi prodali, pravila sam sireve, kajmak, dolazili su mušterije iz Siska, Zagreba, nisam mogla napraviti koliko su ih tražili - neutešna je Jana.

I drugima su, kaže, krali ali samo su njima odneli sve. Da su bar jednu ostavili.

- Ja tešim Slavka, bolestan je, imao je infarkt, tešku operaciju, a svu tu muku nosi u sebi. Ja se isplačem, izvičem, pa nekako guram, a kako on to preživljava nije mi jasno - kaže Jana.

Pa da još imaju sa kim da podele muku.