Pavelić mi uništio detinjstvo, a Tuđman starost
Uvek je maštao o velikoj kući na dobrom mestu, zato što je u mladosti često noćio na tvrdoj drvenoj klupi u čekaonici trošne železničke stanice u Vrginmostu na Kordunu, jer se noću nije usudio pešačiti tri časa do kuće u selu Pecka, čije su se kolibe prilepile uz obronke Petrove Gore.
Drugi svetski rat Dragan Radičanin (85), penzionisani agronom je, kaže u ispovesti za "Vesti", samo srećom preživeo.
- Kao dete sam u zbegu prepešačio Bosnu, probijao se iz ustaškog obruča na Petrovoj Gori, bio u izbeglištvu na Siciliji. Tada su mi Pavelić i ustaše oduzeli detinjstvo i mladost, a Tuđman mi je upropastio starost - kaže Radičanin. Iste reči svojevremeno je, kada se vratio iz izbeglištva nakon "Oluje" izrekao službenicima u Sisku, u nekoj od novohrvatskih državnih ustanova gde je uzalud tražio pravdu.
Umreću nesrećan
- Selo Pecka je u mom detinjstvu imalo preko hiljadu stanovnika, a sada nema ni dvadeset. Od mojih Radičanina nema nikog. A ja sam ovisnik o tom selu i celom kraju. Diplomirao sam na Agronomskom fakultetu u Zagrebu 1962. i vratio se u Vrginmost. Znao sam samo za rad, kao i moja generacija. Imali smo i volje i ideja, ali se to na kraju sve loše završilo, pogotovo za nas Srbe i zbog toga ću umreti nesrećan.
I moje snove u pepeo su pretvorile hrvatske državotvorne ideje u kojima za Srbe nema mesta - rekao je deda Dragan.
Oćutali su, kaže, tu lekciju iz istorije i nastavili raditi svoj posao. A on se, kao i toliko puta pre i posle, kući vratio neobavljena posla.
- Zakoni u Hrvatskoj tako su pisani da mi Srbi teško možemo do pravde. Tako smo po zakonu supruga i ja ostali bez stana koji smo otplaćivali 35 godina, ali su nam ga "po zakonu" oteli. Otpremninu iz Karlovačke pivovare nisam dobio, odbili su da nam obnove kuću, da nas obeštete za opljačkane stvari, za neisplaćene penzije, uzeli su nam očevinu, šume, zemlju - nabraja Radičanin koji je ceo radni vek proveo u gumenim čizmama, brazdi, voćnjacima, žitnim poljima, uvek u društvu seljaka, okrenut struci. Nikada se nije oslanjao na politiku da bi se okoristio, naprotiv.
Kada se 1997. vratio iz izbeglištva, Radičanin je otišao u gruntovnicu da sredi papire za nekadašnju zemljišnu zajednicu koju su vekovima uživali njegovi preci, a koja papirnato nije tako i uknjižena.
Tada su mu rekli da treba 11 godina da bi sve to sredio. Rok je odavno prošao, ali problem nije rešen. Tražili su da plati geodete da mu ucrtaju parcele koje su Radičanini uživali. A to košta najmanje dve hiljade evra, što on nema.
- Država je potezom pera oduzela meni i svim žiteljima sela Pecka, šume koje su naši preci dobili pre tri veka od Beča. Generacije su ih čuvale za pokolenja, koja su sada u izbeglištvu po celom svetu, a hrvatska država se upisala kao vlasnik te zemlje. I naša groblja su postala državno vlasništvo. Kao da nikada tu nismo živeli - kaže deda Dragan. Napominje da su bivšim državama uredno plaćali porez na tu zemlju, čije su međe bile uređene i nepovredive za sve osim za hrvatsku državu.
U penziju je Radičanin otišao kada je počeo rat, 1991. Dobio je rešenje ali mu je prva penzija isplaćena sedam godina kasnije, kada se vratio iz izbeglištva. Ostao je, kao i hiljade drugih Srba bez sedmogodišnje penzije, koju Hrvatska uporno odbija da isplati pod ciničnim izgovorom da su penzije primali iz krajiškog parafonda.
- Ne priznaju paradržavu ali priznaju njen penzioni fond. Ali mi nismo uplaćivali doprinose u taj parafond već u hrvatski penzioni fond i on nam je dužan te zaostale penzije - komentariše deda Dragan "domišljatost" vlasti u Zagrebu.
Deca u Srbiji
Deda Dragan je pre četrdesetak godina sa suprugom Darinkom, odlučio da sagradi veliku kuću, karaulu, kako je sada zove, u centru Vrginmosta. Opština im je prodala plac pored kojeg je urbanističkim planom bilo predviđeno da prođe ulica. Morao je prema njoj i da "okrene" kuću i plati sve doprinose. Do danas ulicu nije dobio, niti je dovršio kuću.
- Deca su nam u Srbiji i nikada se neće vratiti, moje selo Pecka je pusto a ja i baba čekamo preselenje u "večnu kuću"- priča deda Dragan koji uprkos starosti ne prestaje da vodi bitku sa opštinom i hrvatskom državom tražeći ono što mu je oteto.
