Zločinci zgrozili i naciste
Teško je podsećati se na zločine i žrtve. Ali kada su zlodela tako strašna i dugo prikrivana i kada stradaju deca, žene, stari, nemoćni, onda je ljudska obaveza da se o tome progovori. Jedan čovek je ovoj teskobnoj misiji posvetio život.
On je Momir Krsmanović i autor je više dokumentarističkih romana, zasnovanih na ispovestima preživelih i svedocima počinjenih zločina. Ispisao je istoriju potiranja mnogih porodica podrinjskih Srba i tako sačuvao sećanje na njih, kada već nema potomaka da im zapale sveće.
Momir već gazi 84. godinu, a imao je samo devet godina kada su mu ustaše ubile majku Joku i šestogodišnjeg brata Radomira. U jesen 1941. tri satnije lokalnih ustaša iz Rogatice i Višegrada satirale su sve pred sobom. Kao i tolike druge i Momirova porodica iz sela Bursići dala se u zbeg. Žene i deca su se smestili u kuću Manojla Furtule u selu Klisura.
Majci rasporili stomak
- Dosta sveta se sakrilo u podrum te kuće, a među njima i moja majka Joka sa decom. Majka je sestricu Dragicu od devet meseci i mog brata Milorada od četiri godine pokrila ponjavom i to ih spaslo. Ali je moju majku komšija Osman Šišić pronašao i rasporio. Pored nje našli su i zaklanog mog mlađeg brata Radomira. Imao je samo šest godina - drhtavim glasom priča Momir Krsmanović.
U toj prostoriji spas je pronašla komšinica Savka Planinčić, sakrivši se u sanduk sa brašnom. Savka je posle posvedočila da je i ona prepoznala glas Osmana Šišića i da je čula kako je Joka uzviknula: "Osmane, zašto me ubijaš!"
Komšinica Savka pričala je kasnije kako je Momirova majka i pored rasporenog stomaka i ispalih creva jedno vreme bila živa.
- Moja sestrica od devet meseci uzela je svojom ručicom majku i onako gladna grickala njena creva - priča Momir.
Preživeo sakriven u smreku
Momir nije poslušao majku da u onoj bežaniji dođe i sakrije se sa njima u podrum. Već podrastao, sa svojih devet leta, krenuo je u bežaniju sa 16-godišnjim Ilijom Ičagićem.
- Kako sam bio još dete i nisam mogao da pratim njegov trk, on mi reče: "Uvuci se ti Momire u smreku." Poslušao sam ga i tu sam ostao sve do popodneva dok nije prestalo da se puca - otkriva kako je izbegao smrt.
Kada se majka osvestila, zamolila je Savku da uzme iglu i konac, da joj ubaci creva i zašije utrobu. Savka nije imala snage za to pa je na kraju nesrećna žena morala sama da se zašiva. Ali stomak je ubrzo odreagovao, naduo se i ona je preminula.
Ova jeziva priča je samo jedna u nizu koje su se desile tog kobnog 3. oktobra 1941. A to je bio tek početak. U martu i aprilu sledeće godine ustaše Jure Francetića kreću u krvavi pir istrebljenja koji je po svojoj izopačenosti prenerazio i italijanskog i nemačkog okupatora.
Nesrećni srpski civili dali su se masovno u zbeg, pokušavajući da pređu Drinu i dokopaju se Srbije, u kojoj je tada na vlasti bio Milan Nedić. Čuveni vojskovođa iz Prvog svetskog rata pristao je da ponese krst saradnika Nemaca. Bez obzira što je to bila vlada u službi nemačkog okupatora, ona je tada organizovano prihvatala srpske izbeglice i starala se da im nađe utočište dok zla vremena ne minu. Otud je Nedić za mnoge spasene sunarodnike iz zloglasne Nezavisne države Hrvatske postao "srpska majka".
Oni koji su uspeli da pređu Drinu i domognu se Srbije bili bi izbavljeni. Veliki problem bila je naredba da se ne dozvoli prelazak izbeglica na srpsku stranu obale. Iako svesni da je to praktično smrtna presuda za srpske prognanike, 4. italijanski bataljon je na kraju nevoljno sprečio prelazak izbeglica iz Istočne Bosne što je dovelo do masovnih egzekucija srpskih civila.
Dželat bez kazne
Neki su radije izabrali da skoče u hladnu i brzu Drinu nego da dopadnu ruku ustaških koljača. Čak 326 srpskih devojaka skočilo je u reku da ne bi bile obeščašćene i potom ubijene. Neke su se držale i za ruke i tako u grupama odlazile u plavu smrt. I kada su Nemci konačno obuzdali ustaške horde, zapretivši da će pucati u njih, broj stradalih srpskih civila bio je veći od šest hiljada!
Kada ovo sada čitate, pitate se da li se to zaista desilo i kako se o tome tako malo ili gotovo ništa ne zna?
Posle rata važila je nepisana zabrana da se o tim zločinima ne priča. Trebalo je podići novu državu na temelju takozvanog bratstva i jedinstva, pa se genocid nad Srbima iz istočne Bosne nije smeo pominjati. Pogotovu ne to da su glavni koljači bile komšije muslimani i Hrvati.
Onaj Osman Šišić sa početka priče umro je u toj novoj državi kao slobodan čovek, a surovost sudbine je htela da decu ubijene Joke uče njegovi sinovi.
- Ceo taj srez je bio u vlastima muslimana. Osman ne samo da je ostario bez kazne, već su njegovi sinovi bili zaposleni u osnovnoj školi u Međeđi, pa su mojoj sestri Dragici i bratu Miloradu učitelji bili sinovi ubice njihove majke - kaže s gorčinom Momir.
Kada je dvadeset godina kasnije Momir pokušao da tuži Osmana, za svedoke je pozvao preživele komšinice Savku Planinčić i Mariju Furtulu. U strahu za sopstveni život zbog pretnji, one su odustale od svedočenja. Momiru je preostalo da u tišini srpskih manastira, nakon nebrojano razgovora i beleženja svedočenja ostatka zaklanog naroda, napiše "Teče krvava Drina", "Tragovi mrtve braće", "Kletva mrtve braće", "Nezarasle rane"... romane koji su doživeli ukupno 106 izdanja.
Herojski čin mašinovođe Vojina
Da su Srbi Jevreji, da pamte svoje žrtve i neguju kult zahvalnosti onim malobrojnim koji su se usudili da spasavaju prognane, onda bi i priča o mašinovođi Vojinu Nikitoviću imala svoju književnu i filmsku priču. Neka vrsta srpskog Šindlera bio je ovaj Užičanin.
Iz okupiranog Višegrada neustrašivi Vojin je 1941. ukrao voz i pod okriljem noći u vagone pustio oko 500 duša, uplašenih Srba kojima su ustaše bile namenile logorska stratišta u Jasenovcu i Gradiški. Uspeo je čak i da jedan vagon pun oružja prikači lokomotivi.
Vođen prkosom i željom da spase ljude, ignorisao je sve pozive da se zaustavi, uspeo da probije sve blokade na pruzi i da se dokopa sela Stapara u Srbiji. Otišao je posle u partizane, ali se nakon rata o Vojinovom hrabrom činu nije govorilo jer bi to narušilo obavezu prećutkivanja istine - da su ustaše pobile više hiljada Srba i to uglavnom nejači.
- O tome se nije smelo ne samo pisati i govoriti već ni šaputati, a novi naraštaji ne veruju da se to desilo. Tako da je ostalo nekazano, neispričano, ali zemlja ne može da se smiri dok se to ne ispriča - poručuje pesnik Matija Bećković.
Taj koji se usudio da je ispriča - Momir Krsmanović - ispunio je životnu misiju, postao je zapisničar tragičnih životnih sudbina pripadnika naroda - do pola poklanog, od pola zaboravljenog i od svojih.
