Srbija nas ubija (2): Do njive samo na konju
Dobrivoje Stanković živi u Golemom Selu, u kraju Poljanica, 25 kilometara od Vranja, i bavi se isključivo poljoprivredom kako bi njegova porodica uspela da preživi u ova smutna vremena. Ima 12 grla stoke, desetak svinja, ćuraka, kokošaka... Gaji kukuruz i pšenicu, seje travu da bi imao što više sena. Glavna delatnost je proizvodnja sira i mleka. U poslu mu pomažu supruga Nataša i sinovi Miloš i Vladica.
U Poljanici, kraju koji obuhvata 22 sela, sa samo 2.365 žitelja, Dobrivoje je jedan od pedesetak srpskih domaćina koji su odlučili da svoj opstanak i egzistenciju potraže u poljoprivredi i stočarstvu. Iz godine u godinu, stanje je sve lošije, pa je od 20 grla stoke koliko je imao prošle godine došao do 12.
Najava mogućeg donošenja zakona o porezu na zapuštenu zemlju Dobrivoja nije zatekla nespremnog.
- Srpska poljoprivreda je kao bolesnik na infuziji s krajnje neizvesnom prognozom za ozdravljenje. Kad kažem srpska poljoprivreda, mislim na srpskog seljaka koji se novim zakonima pretvara u kulaka velikih privatnih i državnih korporacija pod kontrolom belosvetskih kompanija - počinje priču Dobrivoje.
Poljanica je oblast s velikim prostranstvom, koja se graniči s opštinama Leskovac, Vladičin Han i Kosovska Kamenica. Po mnogim procenama, da se posle Drugog svetskog rata ulagalo u poljoprivredu, mogla bi da hrani celu južnu Srbiju, od Niša do Preševa.
- Grehota je i velika šteta što se više od polovine zemlje ne obrađuje, što je napuštena više od 20 godina i urasla u čičak i korov. Za to je isključivi krivac država. E, sad, neko hoće da soli pamet. Ovde kod nas nikakav zakon o oporavku poljoprivrede neće proći, ne zato što nije dobar, već što je neprimenljiv, a to znači da je čista utopija. Da li neko misli da je sada 1946. godina i da može da oduzima i zatvara zbog neobrađene zemlje, to ne znam. Znam da se istorija kod Srba ponavlja i da je sve moguće - rezigniran je Dobrivoje.
Na ivici zakona- Šta mene i moje seljakae muči?! Pitamo se zašto Dinkić nas ne subvecionira sa po 9.000 evra, pa da vidi koliko će novih radnih mesta biti u poljoprivredi. Oni koji su ostali na selu imali bi uslove za život, a u Vranju su ostali bez posla, pa se bave svim i svačim, na ivici zakona, kako bi preživelo - navodi Dobrivoje.
|
On objašnjava zašto Zakon o obaveznoj obradi zemljišta nije moguće sprovesti u Poljanici.
- Deo obradivog zemljišta, koje nije zanemarljivo za nas, a za državu jeste, u dolini reke Veternice je neobrađeno jer je stanovništvo staračko. A propast je nastala jer nije bilo nikakvog ulaganja u puteve i podsticanja na stočarstvo i ratarstvo, već se sve svelo na otimanje i razrezivanje poreza. To je dovelo do tihog iseljavanja stanovništva - navodi Dobrivoje.
U početku su Poljančani često odlazili u Banat u berbu kukuruza kao nadničari, radili kao fizički radnici u građevinskim preduzećima u Beogradu i Čačku. Otvaranjem velikih preduzeća u Vranju, dobrim izgledima za zaposlenje u Beogradu i odlaskom u inostranstvo ubrzao se odliv stanovništva iz Poljanice.
- Rasturene su velike zaduge, razorena je porodica, zaparložena zemlja, ostali su starci da na kućnim kapijama stoje kao stećci i čekaju da naiđu njihovi potomci. A oni naiđu, neki jednom nedeljno, neki jednom godišnje, a neki jednom u više godina. Zato danas skoro da nema sela u kome se neko iz očaja ne obesi ili otruje - priča Dobrivoje.
Poseban problem jeste kako utvrditi vlasništvo nad zemljom, a zahvaljući nebrizi države problem je i kako doći do obradivih površina u planinskim selima jer nema puteva, već staza i bogaza kojima se jedino konji probijaju.
- Ne verujem da se u skorašnje vreme može utvrditi nasledstvo nad zemljom. Ovde će vam reći da je zemlja tog i tog, da ima 20 i više hektara, da se ne obrađuje jer su vlasnici ostareli. Tačno je da je zemlja njihova, ali samo na reč, zakonski ona ima više naslednika jer je pripadala najstarijem članu zadruge. Od tada nasledno pravo nije regulisano, a u zadruzi je bilo od 15 do 25 ljudi, pa vidite. Naslednici postoje, ali su rasuti po svetu - kaže Dobrivoje.
A Italijanima poklon- Skoro je ministar Mlađan Dinkić bio u Vranju i sa Italijanima potpisao ugovor o izgradnji nove fabrike obuće gde će država Srbija svako radno mesto subvencionisati sa 9.000 evra. Već je davao britanskom biznismenu Janisu Savasu i njegovom Zamberu da gradi tekstilnu fabriku za 3.500 radnika, i to po 3.000 evra subvencije po radniku, pa ta fabrika ne postoji. To su savremeni robovlasnici za kojima je bila raspisana međunarodna poternica. Radnici su ostali na ulici. A sada Dinkić našao novi "spas" u fabrici gde će se raditi po ceo dan za 150 evra. E, moja državo! - hvata se za glavu Dobrivoje. |
Mnogo je neobradive zemlje u planinskim selima do kojih je nemoguće doći i obrađivati je savremenim mašinama.
- Ta zemlja je dobra za kukuruz, pšenicu, ovas, raž, ječam, ali pitanje je koliko će prinosa davati jer je neobrađivana i ispošćena. Drugo, do planinskih sela nema puteva. Ljudi ili idu peške ili konjima. Kad je suvo, i volovskim zapregama. Ko će napraviti puteve? Siguran sam da mi nismo interesantni toliko za državu koliko Vojvodina i Šumadija. Tu je majdan za velike korporacije, njima odgovara da svaki milimetar zemlje obrađuju radnici-robovi, koje će kao zaposliti - upozorava Dobrivoje.
On kaže da u Poljanici 80 odsto ljudi živi u teškim, sirotinjskim uslovima, ponegde kao u 19. veku.
- Da im razrežu porez ne mogu, da im otmu zemlju mogu i ubrzaju sahranu, i njih i sela. A u narednih 10 do 20 godina, najmanje pet sela nestaće u Poljanici. Za to je isključivo i dalje kriva država - tvrdi Dobrivoje.
