Trule pozorišne daske (2): Gologuze pevaljke i uspaljeni političari
Pozorište "Bora Stanković" u Vranju je preko noći pretvoreno u zgarište u obračunu gradskih kriminalaca. Zgrada stara 120 godina koja je nosila ime najvećeg vranjskog pisca nestala je netragom kao i srpska kultura. Ova vest sa juga Srbije je slika i prilika života koji u Srbiji nagriza siromaštvo i beznađe poslednjih nekoliko godina. Vlast, i lokalna i republička, samo je slegla ramenima, para nema ni za šta, ko bi se još bavio sudbinom pozorišta.
Saša Stojković, profesionalni glumac u nekadašnjem vranjskom pozorištu "Bora Stanković", kaže da je srpska kultura u tunelu punom mraka. I sama činjenica da u velikom delu zemlje Srbije pozorišta uopšte ne postoje dovoljno govori o stanju države.
- Leskovačko pozorište renovira se već drugu sezonu, vranjsko je izgorelo i nema ozbiljnih najava da će biti rekonstruisano, pa ispada da južno od Niša nema nijednog teatra. Ni amaterskog, ni bilo kakvog drugog, u pola Srbije! Estradizacija pozorišta je sveprisutna, i građani, koji odvajaju onolike pare za kulturu, danas od nje mogu da vide samo gologuze pevaljke kako se besomučno uvijaju oko šipke pred uspaljenim političarima u prvom redu - rezigniran je Stojković.
O platama u kulturi i pozorištu ima svoje mišljenje i smatra da one direktno određuju repertoar.
- Dobre plate u kulturi umetnike dovode u podređeni položaj u odnosu na vlast koja im te zarade isplaćuje, pa se više niko i ne seća kada je u Srbiji mogao da vidi društveno angažovanu predstavu. A skoro ni bilo kakvu predstavu. U nedostatku novca za ozbiljan rad, umetnici prelaze na tezgarenje, pa se danas i velika umetnost, kakvu smo imali prilike da gledamo na Borinim danima, svodi na dve pozajmljene stolice, ličnu garderobu i glumačko umeće - ogorčen je Stojković.
Profesija na krstu
Svi smo mi razapeti: Slavomir Kostić
- Glumci su danas razapeti između strogih umetničkih zahteva svoje profesije i sve prisutnije komercijalizacije repertoara, što, opet iz egzistencijalnih razloga, ne smeju da odbiju.
Glumci su, dakle, u veoma tesnom procepu između onoga što predstavlja umetnost u punom smislu te reči i onoga što im se nudi za novac, a što predstavlja najniži nivo banalne subkulture. Zato mnogi glumci, u sopstvenom tesnacu između umetničkih kriterijuma i surove stvarnosti, često odlaze iz ovog posla, najčešće u političke vode, i tako razrešavaju te neugodne unutrašnje protivurečnosti, što je šteta koje se ničim ne može da popravi - tvrdi Kostić. |
Institucija glumac je dovedena u pitanje i razgradnjom školskog sistema.
- Sve brojniji fakulteti iz godina u godinu proizvode sve više glumaca za koje ima sve manje posla. Kvalitet tog kadra potpuno je sumnjiv, jer da nije, ne bismo stalno gledali jedna te ista lica u pozorištu i na filmu, nego bi stalno novi i novi mladi glumci mogli da pokažu snagu svog talenta. Ono, nije da nema klanova, političkog i tajkunskog guranja i sličnih prepreka mladima, ali je činjenica da 90 odsto svršenih studenata glume postaju glumci tek u kasnim tridesetim.
-To ih, naravno, ne sprečava da glume glumce po bifeima i kafićima, zaboravljajući da se prava umetnička karijera pravi isključivo na sceni. A scena je i fizički sve manje, ozbiljnih projekta je još manje, pa čak i onim pravim posvećenicima ostaje da glumataju po tezgama, da se ače i beče, zasmejavaju narod, nazivajući to skoro pa posprdno imenom pozorište - tvrdi Stojković.
A kako je u Vranju, tako je i u čitavoj Srbiji.
- Osiromašena država najpre će zakinuti na kulturi. Tek povremene pobune, kao ona protiv Kokana Mladenovića u Ateljeu 212, uz izjavu "mi nismo ovde da bismo primali plate, nego da bismo pravili predstave" više su izraz nemoći pred stvarnošću nego pokušaj da se nešto ozbiljnije promeni. I čim je gradonačelnik Beograda najavio promene, odmah se našao neko pametan da kaže: "Pa da, sve je u ovoj zemlji u redu, samo glumci smetaju" - kaže Stojković.
Pakao koji liči na rajPo njemu, glumci prvi ne vide stvarnost, i prvi se njome ne bave. |
Slavomir Kostić, profesor geografije iz Vranja, svojevremeno je bio i amaterski glumac, pa mu je problematika u kulturi i pozorištu poznata i bliska.
- Kada se društvo nađe u ekonomskoj ili političkoj krizi, takvo stanje se u punoj meri reflektuje na kulturu. Svedoci smo poslednjih dvadesetak godina, koliko traje tranziciona kriza u Srbiji, da je od svih institucija kulture pozorište najranjivije. Ono je razapeto između dva antipodna gledišta; po jednom, glumačka profesija dotakla je samo dno života i rada, glumci su, dakle, najveće žrtve ekonomske, političke i moralne krize, jer su izdvajanja iz državnog i lokalnih budžeta za pozorište sve manja i tanja, a to ubija i repertoar i egzistenciju glumaca.
-Drugo gledište, međutim, a to posebno važi za pozorišta u prestonici, polazi od činjenice da su teatri u problemima zbog "razmaženosti" glumaca koji igraju u više pozorišta i "ucenjuju" matične kuće - navodi Kostić.
Iako se oba gledišta mogu na ovaj ili onaj način osporiti, činjenica koja se ne može pobiti jeste da glumci u Srbiji danas jedva preživljavaju. U takvim uslovima bitisanja kulture preživljavaju samo lokalni teatri koji su na budžetu lokalnih samouprava.
- Iako je izvor takvog finansiranja kulture često nesiguran, zbog neredovnog punjenja gradskih kasa u gradovima Srbije, ove pozorišne kuće životare u relativnoj materijalnoj sigurnosti i repertoaru koji, koliko-toliko, vodi računa o minimumu umetničkih kriterijuma. Međutim, pozorište je izgorelo do temelja 2. jula ove godine. Slogan "pozorište živi", koji su nakon požara izgovarali glumci više je krik očajanja - ističe Kostić.
Ono što mnogima, pa i Kostiću, na kraju, nikada neće biti jasno to je kako se moglo dogoditi da se požar poklopi sa krizom:
- Simbolično tako je zatvoren krug Golgote na kome je razapeto sve što postoji i živi u zemlji Srbiji u tegobnom dvodecenijskom bitisanju u kojem su srušene ne samo kulturne, već i sve druge vrednosti i svetinje.
