Nikola Đuričko za "Vesti": Đavo uvek dođe po svoje
Harizmatični glumac Nikola Đuričko obreo se na televiziji pre skoro 40 godina. Od tada je snimio četrdesetak filmova, od kojih su najpoznatiji: "Poslednji krug u Monci", "Do koske", "Lajanje na zvezde", "Munje", "Nataša", "Pljačka Trećeg rajha", "Ivkova slava", "Montevideo, Bog te video", "Stado", serije "Otvorena vrata", "Vratiće se rode".
Glumio je i u mnogim pozorišnim predstavama, vodio je "Karaoke obračun", poznat je kao sjajan muzičar, a oprobao se i kao reditelj. Stendap komedijom "Sve što ste hteli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" osvojio je srca publike.
Teško je pobrojati priznanja koja je dobio. Nagradom "Car Konstantin" okitio se dva puta, bio je laureat Novosadske arene, a prestižno priznanje "Zoran Radmilović" osvojio je za glumačku bravuru u predstavi "Metamorfoze". Igrao je u rediteljskom prvencu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda". Oženjen je Ljiljanom, sa kojom ima ćerku Nađu i sina Đorđa. Unuk je glumice Tomanije Đuričko.
Romeo za prijemni
- Rođen sam 9. jula 1974. u Beogradu. Otac Nikola bio je pilot, a majka Mila zdravstveni radnik. Još kao dete krenuo sam u Radio-Beograd, bio je to dečji omladinski dramski studio. Sećam se imao sam sedam godina, a moj stariji brat Đorđe već je bio tamo. Učestvovao sam u novogodišnjem programu RTV Beograd, za doček 1979. Kao ja udevam iglu u konac i kada sam uspeo to da učinim, došla je Nova godina - e to je bio moj prvi nastup na malom ekranu. Pored starijeg brata Đorđa, imam i mlađu sestru Milicu.
Kao dete nisam iskakao iz bilo kakvog proseka. Živeli smo na Vidikovcu, to je za mene bio možda najlepši period mog života. Tamo je bilo nekih pet zgrada. Mi najmlađi smo se fino zabavljali, pola su bila deca radnika Jata, a pola deca vojnih lica. Bilo je i discipline i bicikla. Ali smo sve vreme redovno išli u Radio-Beograd i to dva puta nedeljno. Stoga je nekako prirodno da sam posle trećeg razreda srednje škole upisao glumu. Za prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti spremao me je Mika Aleksić iz Radio-Beograda, koji mi je mnogo pomogao.
- Za prijemni ispit radio sam Romea, i to poslednji monolog pre nego što će se ubiti, a radio sam i Ljubinka iz "Ljubinka i Desanke". Bio sam u klasi kod Branislava Žage Mićunovića, mentor nam je bio Milenko Maričić. Moj stariji brat Đorđe je završio režiju. On je 1992. bio u užem izboru kod Predraga Bajčetića, godinu dana pre mene, a onda je otišao u vojsku. Bila su to gadna vremena. On je pozorišni reditelj.
Ktitori u Temišvaru
- Sa serijom "Otvorena vrata" postajem poznat široj publici. U to vreme bila su samo dva kanala i svako pojavljivanje na televiziji je donosilo neku popularnost, a ovo je bio večernji termin nedeljom uveče. Snimio sam četrdesetak filmova, ali ljudi me uglavnom znaju sa malog ekrana. Kad sam počeo da snimam "Otvorena vrata" finansijski sam se osamostalio. Pomagao sam i porodici, moj otac je pilot i 1992. bile su sankcije, nije moglo da se leti, pa je njegova plata smanjena na deseti deo. Mama je radila u Kliničkom centru kao laborant, njena plata bila je pet nemačkih maraka, a onda ja dođem kući sa 50 maraka. Tako da sam ja doprinosio kućnom budžetu. Koliko je mojim roditeljima bilo drago što sam uspeo, toliko je meni bilo žao što su oni ostavljeni bez igde ičeg. Ali šta da se radi, od tada živim od glume i to je moj život.
- Svi muškarci u mojoj porodici dobijaju ime Nikola i Đorđe. Ne znam tačno zašto je to tako, ali mislim da je u mojoj porodici bio neki Stevan i Pavle, koji nisu imali dece, samo su Đorđe i Nikola imali decu. Po toj nekoj analogiji svi dobijamo ime Nikola ili Đorđe. Samo poreklo prezimena Đuričko je neka modifikacija imena Đorđe sa mađarskog, ne mogu ni da prevedem šta je. Došli su sa Čarnojevićima u Vojvodinu. Bili su aktivni u Vojvodini, dobili su plemićku titulu od Marije Terezije za borbu protiv razbojnika. U Temišvaru, u crkvi, oni su bili ktitori, a dosta ih je sahranjeno tamo.
- Snimio sam i film "U zemlji krvi i meda", koji je režirala Anđelina Džoli. Kad se prikazivao film došlo je svega nekoliko ljudi, jer je prećeno da će sve biti dignuto u vazduh. Država nije mogla da garantuje bezbednost Džolijevoj koji zbog toga nije mogla da dođe. To govori da je taj rat u Bosni za nas još uvek traumatično iskustvo. Taj film nije pledirao da bude dokumentarni, nego igrani. Ulogu sam dobio tako što sam išao na kasting, dobio sam ulogu Srbina koji ima decu i gine od NATO bombi. Anđelinina želja bila je da pokaže ima dobrih ljudi koji poginu za bezveze, dok se zlikovci najčešće izvuku, ubice se obogate, pošten svet strada u ratovima. Meni se to čini kao velika istina.
Žal za prošlošću
- Stendap "Sve što ste želeli da znate o Džoniju, a niste smeli nikad da ga pitate" je neka vrsta mojih priča iz osnovne i srednje škole. Vole ljudi da čuju i vide neka sećanja o školi, porodici. Možete biti iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, ali svi smo tada imali pionirske marame, pa ja pričam smešne doživljaje u vezi s tim. Nisam stigao da budem jugonostalgičar. Kada sam napunio 18 godina zemlja se raspala u krvavom ratu u koji sam bio pozvan. Imao sam sreće, pa sam to uspeo da izbegnem. Mnogi moji prijatelji i poznanici.
Nažalost, nisu uspeli da izbegnu. Možemo da budemo samo nostalgični za nekim bezbrižnim vremenima. Svakako u našem sećanju to deluje kao jedno rajsko naselje u odnosu na ove male paklove koje smo izvojevali kao svoje državice.
- Oprobao sam se i kao reditelj, radio sam jednu pozorišnu predstavu, radio sam spotove, par kratkih filmova i sada sam u seriji "Žigosani u reketu" režirao četiri-pet epizoda. Nije to baš neka tolika promena posla. E sad, kad bih krenuo da vozim kamion, to bi bila promena, ali iz glume u režiju, iz režije u glumu to je deo toga, samo malo s druge strane. Lepo je biti glumac, a čini mi se da je mnogo teže biti glumica. I u Srbiji i u svetu.
Pogledajte sve knjige koje imate kod kuće i videćete da su likovi muškarci bar u 80 odsto slučajeva. To za žene znači radikalno manje posla. Dvadeset odsto posla za žene, i čak 80 procenata za muškarce. Tu postoji još jedan problem, mračna strana, što je otkrila afera sa Harvijem Vajnštajnom vezana za seksualno zlostavljanje.
- Što se tiče mog posla van Srbije - igrao sam u seriji "Ajnštajn" sa Džefrijem Rašom za Nacionalnu geografiju. Potom u seriji "Legende" sa Šonom Binom. Radio sam sad skoro jednu seriju za BBC u Londonu, pa seriju u Holandiji. Uništili smo i autore i filmove, ali eto upropastili smo i ovu zemlju, pa normalno da nam je i kinematografija stradala. To se desilo iz više razloga, prvo, smanjeno je tržište, drugo, SFRJ je volela filmove, razumeli su da je to deo kulture.
Daljinski sve rešava
- Danas se to ne razume, pa je televizija pojela filmove, a filmovi pojeli sami sebe. Drugo, mi smo počeli da se bavimo produkcionim filmovima, a čini mi se da ne možemo nikad da ispratimo. Da eksplodira auto, da odleti u vazduh na 100 načina, to Amerikanci rade najbolje. Ono što mi treba da gajimo to je autorski, umetnički film. Svi se žale da su slabo plaćeni glumci, učitelji, vatrogasci... Čak i tih strašnih devedesetih se snimalo po 10 filmova godišnje, sad se snime dva. Mi sada godišnje pravimo 100 glumaca samo u Beogradu, nekada je ta brojka pokrivala celu Jugoslaviju.
- Kad je reč o rijaliti programima, pravo da kažem, mene to košta da pritisnem dugme na daljinskom i da to ne gledam. Ono što me šokira jeste da to ljudi to neprestano prate. Znači da se to njima dopada, onda neka gledaju. Zastrašujuće je da ti ljudi, učesnici rijalitija, ne mogu ni da pobegnu odatle, tako da vi gledajući to maltretirate te svoje junake. Imate sada 90 kanala i možete da gledate kako se pare kornjače na Galapagosu i onda mi je stvarno besmislen izgovor onih koji kažu da ih rijaliti ugrožava. Moji klinci su tek sad počeli da gledaju neke moje filmove. Supruga i ja im puštamo "Lajanje na zvezde".
- Smeta mi što se rijaliti programi prikazuju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Mi to na neki način doniramo, finansiramo kao društvo. Sami učesnici su zarobljeni ugovorom, prodali su dušu đavolu, a đavo će doći po svoje kao i obično.
Dar ili rad
- Priča o glumačkom daru je vrlo klimava. Naš profesor Milenko Maričić voleo je da izvodi performans gde bi doneo papir na kome piše dar i onda bi to okrenuo i onda bi pisalo rad i onda bi on objašnjavao kako je to jedno isto.
Umalo nisam stradao pod šinama
- U filmu "Lajanje na zvezde" rekli su mi da pustim voz i da se okrenem i da trčim. Ja sam mislio da sam brži od voza, ali kad sam pustio i kad sam se okrenuo patika mi je pukla, bila je prilično stara i ja sam pao dole na šine. Kad sam ustao, voz je išao i ja sam ga gledao i dobri Voja, pokojni snimatelj, počeo je da trči. Ja sam ga čekao da me pokupi sa tih šina. To su neki iracionalni trenuci u životu. Voja je došao, zgrabio me, ja zgrabio njega i nas dvojica se sklonimo i voz prođe bukvalno milimetar od obojice. Kako je voz prošao, neki iz ekipe pali su u nesvest, nekima je bilo muka. Nas dvojica smo vrištali i posle toga se napili.
Volim publiku u dijaspori
- Publika u dijaspori je sjajna, sve su to dobri ljudi. Niko od njih nije otišao što mu je u ovde dobro išlo. Tamo možete živeti od svog rada, ovde nažalost teško. Gostovao sam u dijaspori u Beču, Minhenu, Norveškoj, Kanadi, Americi, u Frankfurtu nisam bio, a voleo bih zaista. Čim me pozovu, rado ću doći da se zajedno smejemo.
Ni dinar od repriza
- U svetu glume nekada se desi da lako dobijete posao, a nekada ulogu dobijete tako što neko odustane, kako kad. Treba i mnogo sreće, nekada odluče neke sporedne stvari, nekada jedan posao donese drugi, drugi donese treći. Volim komediju kao deo izraza. Mislim da je veoma opasno i uskogrudo da čovek sebe stavi u određeni fah, na primer da je samo komičar.
Za svaku Novu godinu televizija pusti 10-15 filmova, onda me ljudi prepoznaju na ulici. Meni je milo što emituju te filmove, ali mi nije drago što nam ne daju neki dinar od toga, ali nažalost izgleda da ćemo se još dosta dugo boriti za to. Nekada je to postojalo, pričao sam o tome i sa Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem Smokijem, Batom Živojinovićem. Oni su ljudi pod stare dane morali da se bave glumom samo zato što nisu dobijali nadoknade, koje plaćaju naši emiteri kada puštaju strane filmove. Izgleda da ću i sa 100 godina morati da glumim jer dok televizije zarađuju od reprize filmova, glumci ne dobijaju ništa.
