Država se plaši glasa umetnika
Vojislav Voja Brajović (68) glumac koji je sjajnim ulogama ušao u istoriju srpskog glumišta i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, priznaje da ne želi da daje bilo kakve izjave na temu kulture u Srbiji, niti o aktuelnom ministru Ivanu Tasovcu. Pre šest godina, proveo je kratko vreme u ministarskoj fotelji i po svoj prilici, rado bi preskočio taj period u svom bogatom umetničkom životu.
- Mislim da ne treba da dajem nikakve izjave o ministru kulture iz prostog razloga što sam i ja bio ministar kulture. Sve što bih rekao, odnosilo bi se na to šta sam za to vreme uradio, a šta nisam i šta bih uradio sada, da sam u toj poziciji. Ipak, ne mogu da ne kažem da je stanje u srpskoj kulturi u najmanju ruku, konfuzno. Kultura nije samo pitanje umetnosti, to je način života, vaspitavanje, obrazovanje, sve ono što jedno društvo gura napred - kaže za "Vesti" Brajović.
Da li vas kao glumca, ali i predsednika UDUS-a brine stanje u pozorištima?
- Mnogo me brine. Pozorišta u Srbiji su vrlo ugrožena. Po mom skromnom mišljenju, ugrožena je najznačajnija umetnost u kojoj se neguje jezik, nacionalno, tradicija. Ostavljena je bez podrške države, bez novca koji se ubira od poreskih obveznika. Taj uloženi novac bi se vratio bolje nego što se vraća uloženo u neke druge oblasti. Pozorišta su osiromašena, nema dovoljno novca za nove projekte. Jedno vreme je bilo zabranjeno ne samo zapošljavanje, već i angažovanje ljudi van pozorišta. To je potpuno apsurdno, besmisleno u ustanovi kulture koja treba da je otvorena za sve. Ugroženi su daroviti reditelji i glumci, dramski pisci koji su poslednjih decenija i te kako dobili krila. Zbog siromaštva, sve se svodi na amaterizaciju u svemu. Ljudi u državnom aparatu se plaše umetnosti! Jer, umetnost može da progovori bolje od svakog propovednika i ostaje za sva vremena. Ono što su pisali Njegoš, Šekspir i mnogi drugi, večno je. Taj strah od umetnosti, sve ugrožava.
Mnogi kažu da u kulturi, kao i u drugim oblastima, postoje klanovi koje je teško razbiti...?
- Ne znam kako je u drugim oblastima, ali znam kako je u teatru. U pozorištu klanovi ne postoje, to je izmišljotina i budalaština. U pozorištu su daroviti ljudi, a daroviti se ne udružuju da bi uradili nešto ružno. Udružuju se mediokriteti, nezadovoljnici i slični.
Kako, po vašem mišljenju, rešiti nagomilane probleme?
- Država, odnosno aparat koji vodi ovu zemlju, treba da bude što više usmeren na kulturu. Samo tako će privreda i rast društva u svakom smislu biti kvalitetniji. Možda je ovo što kažem čista utopija, ali ja tako mislim. Možda je to odgonetka zagonetke kako pomoći Srbiji da bude na mestu na kom treba da bude. Ne mislim na evropsku zajednicu, već na evropsku civilizaciju.
Protraćena mladost
Kakvu perspektivu imaju mladi glumci?
- U velikoj Jugoslaviji, u kojoj sam ja studirao, postojale su tri akademije. Danas, u Beogradu ili Srbiji, nisam siguran, postoji sedam ili osam akademija. To znači da iz njih izlazi stotinak glumaca godišnje, što je mnogo za ovako malu i osiromašenu zemlju. Kao da se na svakom ćošku otvaraju razne škole. U njima se proizvodi proleterijat bez ikakve perspektive, a na tome neko lepo zarađuje, tačnije zarađuje se na ljudskoj nesreći.
Jer, većini tih mladih ljudi proći će mladost a neće dobiti nikakvu šansu da se pokažu. Zar nečija protraćena mladost nije nesreća? O čemu onda dalje pričati.
