Ponedeljak 10.09.2012.
12:01
D. Đorđević - Vesti

Trule pozorišne daske (2): Gologuze pevaljke i uspaljeni političari

Pozorište Bora Stanković pre požara
 

Saša Stojković, profesionalni glumac u nekadašnjem vranjskom pozorištu "Bora Stanković", kaže da je srpska kultura u tunelu punom mraka. I sama činjenica da u velikom delu zemlje Srbije pozorišta uopšte ne postoje dovoljno govori o stanju države.


- Leskovačko pozorište renovira se već drugu sezonu, vranjsko je izgorelo i nema ozbiljnih najava da će biti rekonstruisano, pa ispada da južno od Niša nema nijednog teatra. Ni amaterskog, ni bilo kakvog drugog, u pola Srbije! Estradizacija pozorišta je sveprisutna, i građani, koji odvajaju onolike pare za kulturu, danas od nje mogu da vide samo gologuze pevaljke kako se besomučno uvijaju oko šipke pred uspaljenim političarima u prvom redu - rezigniran je Stojković.

Glumci bez teatra: Saša Stojković (treći sleva)
 


O platama u kulturi i pozorištu ima svoje mišljenje i smatra da one direktno određuju repertoar.


- Dobre plate u kulturi umetnike dovode u podređeni položaj u odnosu na vlast koja im te zarade isplaćuje, pa se više niko i ne seća kada je u Srbiji mogao da vidi društveno angažovanu predstavu. A skoro ni bilo kakvu predstavu. U nedostatku novca za ozbiljan rad, umetnici prelaze na tezgarenje, pa se danas i velika umetnost, kakvu smo imali prilike da gledamo na Borinim danima, svodi na dve pozajmljene stolice, ličnu garderobu i glumačko umeće - ogorčen je Stojković.

Profesija na krstu

Svi smo mi razapeti: Slavomir Kostić

- Glumci su danas razapeti između strogih umetničkih zahteva svoje profesije i sve prisutnije komercijalizacije repertoara, što, opet iz egzistencijalnih razloga, ne smeju da odbiju.

 

Glumci su, dakle, u veoma tesnom procepu između onoga što predstavlja umetnost u punom smislu te reči i onoga što im se nudi za novac, a što predstavlja najniži nivo banalne subkulture. Zato mnogi glumci, u sopstvenom tesnacu između umetničkih kriterijuma i surove stvarnosti, često odlaze iz ovog posla, najčešće u političke vode, i tako razrešavaju te neugodne unutrašnje protivurečnosti, što je šteta koje se ničim ne može da popravi - tvrdi Kostić.


Institucija glumac je dovedena u pitanje i razgradnjom školskog sistema.


- Sve brojniji fakulteti iz godina u godinu proizvode sve više glumaca za koje ima sve manje posla. Kvalitet tog kadra potpuno je sumnjiv, jer da nije, ne bismo stalno gledali jedna te ista lica u pozorištu i na filmu, nego bi stalno novi i novi mladi glumci mogli da pokažu snagu svog talenta. Ono, nije da nema klanova, političkog i tajkunskog guranja i sličnih prepreka mladima, ali je činjenica da 90 odsto svršenih studenata glume postaju glumci tek u kasnim tridesetim.

-To ih, naravno, ne sprečava da glume glumce po bifeima i kafićima, zaboravljajući da se prava umetnička karijera pravi isključivo na sceni. A scena je i fizički sve manje, ozbiljnih projekta je još manje, pa čak i onim pravim posvećenicima ostaje da glumataju po tezgama, da se ače i beče, zasmejavaju narod, nazivajući to skoro pa posprdno imenom pozorište - tvrdi Stojković.

Pozorište "Bora Stanković" pretvorena u ruinu
 

A kako je u Vranju, tako je i u čitavoj Srbiji.


- Osiromašena država najpre će zakinuti na kulturi. Tek povremene pobune, kao ona protiv Kokana Mladenovića u Ateljeu 212, uz izjavu "mi nismo ovde da bismo primali plate, nego da bismo pravili predstave" više su izraz nemoći pred stvarnošću nego pokušaj da se nešto ozbiljnije promeni. I čim je gradonačelnik Beograda najavio promene, odmah se našao neko pametan da kaže: "Pa da, sve je u ovoj zemlji u redu, samo glumci smetaju" - kaže Stojković.

Pakao koji liči na raj

Po njemu, glumci prvi ne vide stvarnost, i prvi se njome ne bave.
- Ljudima je dosta ozbiljnosti, dajte da ih malo opustimo, pogubna je rečenica koja potpuno urušava samu ideju teatra. Nažalost, nju podržavaju svi, od pisaca, preko reditelja i upravnika, do glumaca i medija. Zato nam je pozorište tako kilavo, nemušto, nezainteresovano, isključeno iz stvarnosti i zaboravljeno od publike. Ono što je najgore, pakao u kome se srpski teatar nalazi većina onih koji dolaze smatraju za raj u kome malo šta treba menjati. U takvoj situaciji, ne samo da budućnost srpskog pozorišta nije svetla, nego je uopšte i nema - zaključuje Stojković.

Slavomir Kostić, profesor geografije iz Vranja, svojevremeno je bio i amaterski glumac, pa mu je problematika u kulturi i pozorištu poznata i bliska.


- Kada se društvo nađe u ekonomskoj ili političkoj krizi, takvo stanje se u punoj meri reflektuje na kulturu. Svedoci smo poslednjih dvadesetak godina, koliko traje tranziciona kriza u Srbiji, da je od svih institucija kulture pozorište najranjivije. Ono je razapeto između dva antipodna gledišta; po jednom, glumačka profesija dotakla je samo dno života i rada, glumci su, dakle, najveće žrtve ekonomske, političke i moralne krize, jer su izdvajanja iz državnog i lokalnih budžeta za pozorište sve manja i tanja, a to ubija i repertoar i egzistenciju glumaca.

-Drugo gledište, međutim, a to posebno važi za pozorišta u prestonici, polazi od činjenice da su teatri u problemima zbog "razmaženosti" glumaca koji igraju u više pozorišta i "ucenjuju" matične kuće - navodi Kostić.


Iako se oba gledišta mogu na ovaj ili onaj način osporiti, činjenica koja se ne može pobiti jeste da glumci u Srbiji danas jedva preživljavaju. U takvim uslovima bitisanja kulture preživljavaju samo lokalni teatri koji su na budžetu lokalnih samouprava.


- Iako je izvor takvog finansiranja kulture često nesiguran, zbog neredovnog punjenja gradskih kasa u gradovima Srbije, ove pozorišne kuće životare u relativnoj materijalnoj sigurnosti i repertoaru koji, koliko-toliko, vodi računa o minimumu umetničkih kriterijuma. Međutim, pozorište je izgorelo do temelja 2. jula ove godine. Slogan "pozorište živi", koji su nakon požara izgovarali glumci više je krik očajanja - ističe Kostić.


Ono što mnogima, pa i Kostiću, na kraju, nikada neće biti jasno to je kako se moglo dogoditi da se požar poklopi sa krizom:


- Simbolično tako je zatvoren krug Golgote na kome je razapeto sve što postoji i živi u zemlji Srbiji u tegobnom dvodecenijskom bitisanju u kojem su srušene ne samo kulturne, već i sve druge vrednosti i svetinje.

  

Sutra: Trule pozorišne daske (3): Đavolje pesme i begova družina

2020 © - Vesti online