Jugoslavija na ruševinama Srbije (9): Stena o vratu Srbije
Cena koju je srpski narod morao da plati ujedinjujući se u zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima bila je previsoka i u političkom i u ekonomskom pogledu. To se ispoljilo već u prvim danima nove jugoslovenske države, prilikom održavanja Mirovne konferencije koja je 1919. i 1920. zasedala u Parizu. Političke posledice su se iskazale već u nepoverljivom stavu učesnika ove konferencije prema članovima jugoslovenske delegacije, koji su predstavljali novu državu, već obrazovanu 1. decembra 1918. godine.
Predsedavajući Mirovne konferencije i bivši predsednik Francuske republike Žorž Klemanso otvoreno je rekao: "Buknuo je veliki rat, jedna se jugoslovenska država (Srbija) borila na našoj strani i sada žanje slavu i čast, koju joj istorija ne može poreći. Nasuprot tome, vidimo Jugoslovene (Hrvate i Slovence), koji su se u redovima austrijske vojske, sve do poslednjeg časa borili protiv nas."
Paprena cena
Srpski političari koji su se zdušno zalagali za stvaranje Kraljevine SHS bili su preneraženi kada su uvideli kolika je i ekonomska cena ujedinjenja.
Pripremajući se za Mirovnu konferenciju, na kojoj je trebalo da se odlučuje i o visini ratne odštete državama pobednicama, jugoslovenski eksperti su sačinili detaljan elaborat u kome su izneli sledeće podatke: Srbija je u ratu izgubila preko milion ljudi (svaki četvrti stanovnik bio je mrtav); iz rata je izašlo 264.000 invalida i ratne siročadi; 70 odsto privrede bilo je uništeno, a železnički saobraćaj potpuno razoren.
Ukupna ratna šteta iznosila je 13 milijardi francuskih franaka u zlatu. Članovi delegacije, koju je predvodio bivši predsednik srpske vlade Nikola Pašić, očekivali su da će zahtev za isplatu ratne štete biti povoljno i brzo rešen. Čekalo ih je ogromno razočaranje. Učesnici konferencije bili su spremni da priznaju ratnu štetu Srbiji zbog ljudskih žrtava i razaranja, ali su zahtevali da Hrvatska i Slovenija plate ratnu štetu jer su bili na strani Austrougarske. Regent Aleksandar Karađorđević je dao izjavu francuskoj novinskoj agenciji Havas u kojoj je rekao "da ne treba zahtevati od naroda novog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca da potpiše obaveze, koje su iznete u poslednjem trenutku, te da se pitanje o ratnoj šteti treba da reši pravednije za nas".
Pravednije rešenje, prema njemu, bilo je da Hrvatska i Slovenija ne plate ratnu štetu. Za takvu opciju su se zalagali i članovi jugoslovenske delegacije, a naročito ministar inostranih poslova dr Ante Trumbić, koji je smatrao da bi bilo politički štetno i nepopularno da Hrvati i Slovenci plate ratnu štetu "svojoj braći Srbima, sa kojima su se tek ujedinili". Predstavnici velikih sila prihvatili su zahtev jugoslovenskog regenta da se Hrvatima i Slovencima oprosti "ratno dugovanje", ali je Srbija time bila oštećena za nekoliko milijardi francuskih franaka u zlatu. Iako su otpisali ratnu štetu "srpskoj zapadnoj braći" saveznici to nisu hteli da učine sa državnim dugovima Austrougarske.
Oni su zahtevali da sve oblasti koje su se posle završetka Prvog svetskog rata izdvojile iz Habzburške monarhije, a to znači i Hrvatska i Slovenija, plate ove dugove. Finansijsko opterećenje koje je po ovom osnovu palo na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca iznosilo je 3 milijarde dinara. Da bi paradoks bio veći, srpski narod je morao da otplati austrougarske državne zajmove, koji su, između ostalog, podignuti i radi nabavke oružja i municije sa kojima je 1914. godine napadnuta Srbija.
Velika finansijska opterećenja koja je Jugoslavija trpela opraštajući štetu i preuzimajući državne dugove svoje "zapadne braće" istoričar Branislav Gligorijević je okarakterisao kao "kamen o vratu Srbije". A taj kamen nije bio tako mali: prema tvrđenju dr Velizara Jankovića, finansijskog eksperta Jugoslovenske delegacije u Parizu, od 13 milijardi francuskih franaka, koliko je iznosila ratna šteta Srbije, nova jugoslovenska država, posle velikodušnih opraštanja "braći" mogla je da očekuje samo 500 miliona franaka.
Najinteresantnije, ali sa istorijskog stanovišta najkrupnije pitanje je: šta je Pašića i regenta navelo da se upuste u stvaranje jedne državne u kojoj je trebalo da žive tri naroda koji su razdvajale duboke istorijske, kulturne i verske razlike. Kao najkrupniji razlog za ujedinjenje obojica su navodili potrebu da se zajedno sa Hrvatima i Slovencima stvori jedna veća i snažnija država, nego što je Srbija, koja će sa svojih 12 miliona stanovnika biti čvrst bedem u slučaju ponovne germanske ekspanzije u pravcu Balkana. Iskustvo iz Drugog svetskog rata, a naročito prilikom nemačkog napada na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, pokazuje, međutim, da većina Hrvata, ne samo da nije ojačala bedem protiv germanske najezde, nego je svojom izdajom tu prepreku uklonili pred neprijateljem. Kao drugi ozbiljan razlog za stvaranje zajedničke države istican je sledeći argument:
Samo u granicama Jugoslavije, Srbi mogu biti okupljeni i živeti u jednoj državi. Tu tvrdnju su kasnije doveli u pitanje neki demografski stručnjaci, među njima i Stevan Moljević, ideolog pokreta Draže Mihailovića, koji je sačinio jednu geografsku kartu, iz koje se vidi da se uz manju razmenu stanovništva mogla stvoriti Srbija u etničkim granicama, i da je iz tih razloga stvaranje Jugoslavije bilo nepotrebno. Prema tvrđenju češke istoričarke Milade Paulove, politički stavovi Nikole Pašića posle Oktobarske revolucije znatno su se promenili. On je sve manje bio jugoslovenski orijentisan a sve više počeo da zagovara srpsku opciju. To potvrđuje i njegov najbliži saradnik Jovan Jovanović Pižon.
On kaže: "Predsednik srpske vlade davao je izjave i diplomatski radio na oslobođenju i ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca, ali nije bio ubeđen da je to i moguće i da je uopšte izvodljivo. Što god se rat više bližio kraju, to je njegovo osećanje bivalo jače." Na osnovu uvida u mnoge istorijske izvore može se doneti poražavajući zaključak: srpski političari, na čelu sa Pašićem i regentom, nisu imali ni jasnu viziju, ni razrađenu koncepciju u stvaranju jugoslovenske države. To je, između ostalih, tvrdio i ugledni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i ministar u radikalskoj vladi dr Lazar Marković.
Neuzvraćena ljubav
Regent Aleksandar Karađorđević se pred kraj Prvog svetskog rata toliko zaneo jugoslovenskom idejom da je smatrao da se prilikom stvaranja Jugoslavije neće nailaziti na krupnije teškoće. Dan pre proglašenja ujedinjenja, odnosno 30. novembra 1918, budući kralj Aleksandar je na upozorenje nekih srpskih političara iz Hrvatske "da su Hrvati i Slovenci u golemoj većini za republiku, a ne za monarhiju, između ostaloga i zato što su kralj i regent Srbijanci i pravoslavne vere", odgovorio sledeće:
"Ja podjednako volim i Slovence, i Hrvate i Srbe." Ta ljubav, izgleda, nije bila uzajamna: kada je 1921. godine dospela otplata državnog duga Kraljevine Srbije Francuskoj, koji je učinjen u toku Prvog svetskog rata, dr Ante Trumbić je postavio sledeće pitanje: "Da li se te obaveze odnose i na Hrvate i Slovence, pošto oni tada nisu živeli u Kraljevini Srbiji?"
Iskustvo i polet
Nikola Pašić je u trenutku stvaranja "jugoslovenskog embriona" imao preko 70 godina i bio već umoran političar, ali je od svih ostalih posedovao najviše znanja u vođenju državnih poslova, dok je regent Aleksandar sa 25 godina bio mladalački poletan, ali bez dovoljno državničkog i političkog iskustva. Za Pašića bi se moglo reći da je na početku bio zagrejani Jugosloven, ali se u procesu rađanja nove države počeo hladiti, dok je regent Aleksandar 1914. godine, kao vrhovni komandant vojske bio i fizički i politički odsutan iz Niša u kojem se "krojila karta Jugoslavije", ali se u toku rata naglo počeo zagrevati za jugoslovensku ideju.
|
