Uspon i pad EU projekta (6): Fijasko prve misije
Godinu dana pre nego što su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost, na samitu u Rimu (1990), lideri EZ su bili upozoreni na jugoslovensku krizu i mogućnost raspada zemlje. Jedini konkretan predlog tada je izneo britanski šef diplomatije Daglas Herd koji je predložio da bi EZ trebalo odmah da otpočne proces prijema Jugoslavije u evropsku integraciju kako bi se kriza rešila.
Taj predlog je ignorisan i u Rimu je samo data "odlučna" podrška očuvanju jugoslovenske federacije. To je kasnije ponovljeno nekoliko puta. Ali, sve je već bilo kasno i sva ta predstava je bila sinhronizovana. Sve je bilo orkestrirano i datum proglašenja nezavisnosti, Slovenije i Hrvatske (25. jun 1991) i reakcija uvežbavanja EZ kao svetske sile.
Iza scene su se, međutim, dešavali drugačiji procesi i ta prva spoljnopolitička misija EZ se završila fijaskom. Kad je to postalo jasno, usledila je zanimljiva inicijativa Holandije. Van den Bruk je predložio da se, ako se već ne može spasti jugoslovenska federacija, onda barem spreči ratno krvoproliće i to tako što bi se napravile nove granice otcepljenih republika.
Taj predlog EZ nije ni uzela u razmatranje.
Bez prava veta
U takvom haotičnom stanju Holandija, kao predsedavajuća, priprema dokument za decembarski samit 1991. u Mastrihtu. Kad je viđen nacrt dokumenta, svi su bili iznenađeni, izuzev Belgije jer predlaže duboku političku i monetarnu uniju što je u osnovi suprotno onome dogovorenom u Luksemburgu.
Holanđani su onda morali da prepravljaju dokument, ali do samog Mastrihta nije bila postignuta saglasnost. Samit u Mastrihtu, malom holandskom gradu, počeo je 8. decembra 1991. i označio je kulminaciju procesa započetog u luksemburškom restoranu Krokodil 10 godina ranije.
To nedeljno veče kada su se u Mastrihtu skupili lideri evropske integracije da grade Evropsku uniju stigla je vest da su predsednik Rusije Boris Jeljcin i lideri Belorusije i Ukrajine objavili da Sovjetski Savez više ne postoji.
Neobična slučajnost je bila i simbolika trenutka kada zapadnoevropski lideri prave uniju, jedna druga unija se raspala. Kao i šest meseci ranije kad je krenuo raspad jugoslovenske federacije.
Svet je ušao u tektonske promene koje traže jasne i brze odgovore, a lideri EZ se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo i grade svoju uniju. Na sceni je "korisna kriza".
Dok se narodi Istočne Evrope organizuju u svojoj novoj slobodi, oni u koje se ti oslobođeni narodi zaklinju istovremeno dogovaraju gubitak slobode sopstvenih zemalja i prepuštaju sudbinu bezimenim briselskim birokratama. Istorijski apsurd.
Prvi je govorio nemački kancelar Helmut Kol kako bi dao ton samitu. On je posebno naglasio da je jedinstvena valuta ključna, krucijalna, i da ona mora da bude "nepovratna" odluka. EZ mora biti pripremljena za jedinstvenu valutu, rekao je Kol, najdalje do 1997.
Ali, to nije podiglo temperaturu hladnog Mastrihta nego ideja koju je predvodila Belgija da spoljna politika i odbrana postanu jedinstveni bez prava veta bilo koje zemlje članice.
U prevodu, nijedna zemlja članica ne može da deluje nezavisno i samim tim da ima svoje nacionalne interese, a bez prava veta ni mogućnost da zaustavi odluke koje štete njenim interesima.
Kao i svaki put bilo je haotično i onda je, po starom običaju, nastala trgovina iza scene. Vodeći trgovci su bili Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Zemlje su se međusobno dogovarale šta je za koju prihvatljivo, a šta nije i gde bi koja mogla da popusti i učini uslugu. To je prava priroda evropske integracije. Na kraju je u ranim jutarnjim satima, u sredu, 11. decembra, saopšteno da je postignut sporazum.
Malo je ko, međutim, znao šta je stvarno dogovoreno. Tekst Sporazuma je uobličen i postao dostupan tek nakon nekoliko meseci, ali je komplikovano pisan: briselska birokratija je vremenom razvila sopstveni jezik, sopstvenu frazeologiju, da praktično niko nije ni razumeo šta je sve prihvaćeno u Mastrihtu i sa čime su se "složili".
Kako je rekao britanski ministar spoljnih poslova Daglas Herd, "sada kada smo potpisali Sporazum, bilo bi dobro da ga i pročitamo". I njegov kolega, ministar finansija Kenet Klark je priznao da nije pročitao Sporazum iz Mastrihta, a zdušno ga je podržao u parlamentu.
O prirodi evropske integracije i načinu rada možda još bolje svedoči činjenica da je britanska vlada od poslanika tražila da vode raspravu o Mastrihtu i usvoje Sporazum, a da u parlamentu nije bio nijedan primerak tog dokumenta!
Osnovne odluke su se ipak znale, a to su da se formira zajednička spoljna i odbrambena politika, da EU postane integrativni deo EZ i da se konačno uvodi državljanstvo EZ.
Koreni separatizma
Jedan od rezultata Mastrihta je dalje širenje ideje regionalizacije, pa je osnovan Komitet za regione kojim su regionima u zemljama EU data prava glasa, zvaničan status. Davanjem status regionima EU je dodatno oslabila nacionalni suverenitet država članica i praktično posejala seme separatizma. U EU sada postoji 222 regiona koji su zvanično predstavljeni u Briselu i imaju pravo direktnog međusobnog kontakta, da kontaktiraju bilo koju državu članicu, i svim institucijama EU i to bez znanja njihovih država i ne moraju uopšte da budu predstavljani preko vlada svojih zemalja. To je izvorište evropskog separatizma.
Magarci i mišljenje
Nemačka, koja je bila šampion usvojenih dogovora u Mastrihtu, prva je prekršila pravila zajedničke spoljne politike. Ona je 23. decembra 1991. odlučila da jednostrano prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tako je i pre samog početka slomljena proklamovana zajednička spoljna politika. Pravi šok je, međutim, došao iz Danske. Danci su na referendumu 2. juna 1992. odbacili Sporazum iz Mastrihta. U Briselu se verovalo da je ključni razlog to što niko u stvari nije razumeo šta u tom Sporazumu piše. Čak je i danski šef diplomatije priznao da "ne razume sporazum", a on ga je i "pregovarao". Po već uobičajenoj aroganciji vlade drugih zemalja EZ su odbacile volju Danaca i tražile su da to isto učine i Danci. Šef diplomatije Portugala Depinjero u svojstvu predsedavajućeg EZ je rekao da ili će Danci promeniti mišljenje ili će biti izbačeni iz EZ. "Samo magarci ne menjaju mišljenje", poručio je Portugalac.
