Vek i po Kanade: Neven Đokić obogatio muzički milje Kanade
Za razliku od mnogih muzičara koji su u Kanadu stigli sa prostora bivše Jugoslavije, Neven Đokić, jedan od bisera sarajevske pop-rok scene osamdesetih godina prošlog veka, pokušava da pobegne od stereotipa i stvaralačku energiju usmerava i na kanadsku publiku, a ne samo na publiku u srpskoj zajednici.
- Izdao sam nekoliko kompakt diskova, a poslednji je za američku kompaniju iz Portlanda. Na engleskom, naravno. Autor sam i muzike za igrane filmove " The bartender", koji je režirao Goran Kalezić, čovek poreklom s naših prostora, ali rođen u Kanadi, i za film " Bruco" koji je režirao Antonio D' Alfonso.
Muzički dragulj
Tragična dešavanja i raspad zemlje odveli su Nevena, kao i mnoge druge, van granica Jugoslavije. U Torontu 1997. godine izdaje CD "E, nema ništa", a 1999. snima jedini instrumentalni album " Memories". Boravak u Beogradu 2002. donosi mu ugovor sa PGP RTS, posle čega se vraća u Toronto i snima novi materijal. Novi CD izašao je u aprilu 2003. u Beogradu, a na njemu se Neven potpisuje kao kompozitor, tekstopisac, producent, pevač i svirač. U saradnji sa producentima iz Beograda, 2005. godine izdaje CD "Dužna si mi poljubaca".
Film " Bruco" pobednik je filmskih festivala u Los Anđelesu i Njujorku 2010. godine. Jedan od mojih najnovijih projekata je dokumentarni film " Voyage of discovery", koji je 3. juna ugledao svetlost dana, gde sam autor muzike i montažer filma. Film dokumentovano govori o Biliju Bišopu, čoveku, koji je pre 100 godina dobio najveći orden od engleske kraljice. Film je dugo pripreman, a reditelj i scenarista Tomas Prat ponudio mi je saradnju u novembru 2015, što sam sa zadovoljstvom i prihvatio. Prošle godine, 1. marta, izašao je CD " Slow Down " na engleskom, a tu sam autor muzike i producent.
U ulozi pevača se pojavljuje Desanka Đonin, koja je, uz "G Sole bend", donela nešto novo na muzičkoj sceni. Više puta sam svirao sa poznatim kanadskim muzičarima i to druženje davalo mi je nove ideje za dalje korake u umetničkom miljeu Kanade. Rezultat jednog takvog iskustva svakako da je grupa "G sole bend", koja je sastavljena od vrsnih muzičara sa naših prostora. Ideja je bila da se kanadskoj publici ponudi drugačije poimanje muzike.
Kao tinejdžer ste kasnih 70-tih svirali sa mnogim grupama. Primetio Vas je Duško Trifunović, poznati sarajevski pesnik, posle čega ste snimili svoju prvu pesmu. Uspeti na umetničkom planu na tlu Kanade nije lako, na kakve ste prepreke, osim na jezičke, sve nailazili?
- Drugi je način života u Kanadi. Kod nas je muzika bila unosna profesija, a ovde je ogromna podela između zvezda i ostalih, bez obzira na kvalitet. Novac odlučuje o hitovima i zvezdama. Jezička barijera je problem, ali muzika uvek ima put do slušalaca. Kvalitet, međutim, nije uvek dovoljan za uspeh, dobro bi bilo zvati se Džon ili Džejms.
U otadžbini su, posebno na muzičkoj sceni, takozvane starlete preuzele glavnu ulogu. Da li se ta situacija prenosi i na Kanadu?
- I ovde je ista situacija, sve se svodi na kafansku varijantu. Ljudi izlaze da se zabave, muzika više nije prioritet, a kvalitet izvođača je apsolutno nevažan. U otadžbini sada svi pevaju, imamo više pevača i političara nego ostatak sveta. Kada sam 1996. došao u Kanadu situacija je bila mnogo bolja.
Imate li uvid u kulturu srpske dijaspore u Kanadi, da li ovde ima "skrivenih" umetnika koji nisu poznati javnosti jer ne žele da učestvuju u ostvarenjima koji se graniče sa prosečnošću?
- Ovde ima odličnih muzičara, ali se oni bave drugim poslovima. Upravo od takvih muzičara napravio sam G sole bend. Meni je pripala uloga kompozitora, vokala i gitara, Boris Daić je bubnjar, Bedžo Sinanovski klavir i Tase Stojanovski violina. Sviramo moje pesme na engleskom i romskom jeziku, a ponešto uzimamo od mađarskog i rumunskog melosa. To je nešto sasvim novo na muzičkom nebu Kanade i naišli smo na veoma dobar prijem kod publike. Potvrda toga svakako je da smo na poziv domaćina svirali 1. jula na manifestaciji u Hamiltonu povodom 150-godišnjice Kanade - kaže za "Vesti" Neven Đokić.
Deda u muzeju
Đokići, ovi Nevenovi, Sarajlije su od pamtiveka.
- Moj deda Jovan bio je pre Drugog svetskog rata profesor plesa u Sarajevu.
Predstavljao je Jugoslaviju 1924. u Parizu, na Prvom svetskom kongresu plesača. Inače, stalno je putovao na relacijama Pariz-London-Beograd-Sarajevo... O njemu je, kao umetniku, pisalo i sarajevsko "Oslobođenje". Jovan Đokić bio je poznati sarajevski boem, a njegov portret i danas se nalazi u Muzeju grada Sarajeva - kaže Neven.
