Vek i po Kanade: "Cvrčkovo krilo" rađa nove umetnike
Da ste pre petnaestak godina pitali Dimitrija Stanišića iz Otave šta radi, on bi odgovorio kroz sithove: "Pišem, sviram, glumim i režiram. Ali, to ne bi bilo sve". Iza ovih rima krili su se pođednako važni i zanimljivi poslovi kao što su idejna rešenja scenografije i kostimografije, svetla, muzika, zvučni efekti...
- Sve ove nabrojane aktivnosti su u Kanadi stajale uz moju glavnu profesiju od koje živim, a to je nastavnik violine i klavira. Naime, posle sedam godina rada u jednoj muzičkoj školi i posle kupovine kuće 1998, otvorio sam muzički studio u jednom delu kuće i od toga živi moja porodica. Studiju sam dao ime "Cvrčkovo krilo" - kazuje sagovornik "Vesti".
Da li dobar instrumentalista znači i da je dobar nastavnik?
Žal za OFSET-om
Dimitrije je, uz nekoliko pozorišnih entuzijasta, najzaslužniji je što je prestonica Kanade slovila i kao prestonica srpskog pozorišta na tlu Severne Amerike. Donedavno se ovde svakog oktobra održavao Otavski festival srpskih pozorišta, popularno nazvan OFSET, na kome su se pozorišnoj publici predstavljali srpski teatri iz Čikaga, Toronta i naravno domaćini Srpski teatar iz Otave.
- Praksa je pokazala da to ne mora da bude povezano. Nastavnički posao ili prenošenje umetničke veštine sviranja instrumenta na učenika je svojevrsno zanimanje. Dobar nastavnik može da bude i dobar muzičar. Ali jedan virtuoz ne mora da znači da je i dobar muzički pedagog! Verujem da nastavnik muzike ima i dodatni talenat osim muzičkog, onaj pedagoški. Evo, primer iz života: mnogi su čuli za Jovana Kolundžiju, u jugoslovensko doba najboljeg violinistu. Išli smo u isti razred u Muzičkoj školi "Vojislav Vučković" u Beogradu. Uvek sam mu se divio jer je bio najbolji muzičar. Ali pokazalo se da ga pedagoški rad nije privlačio, pa nije bio onako dobar nastavnik kakav je bio violinista. Što se mene tiče, kažu da sam prilično dobar nastavnik violine i klavira. Moji učenici dobijaju najveće ocene na ispitima koje organizuje The Rodžal Conservatordž of Music, a dva učenika su dobitnici srebrne medalje na takmičenju na kanadskom nivou!
Vi ste profesionalni reditelj i jedan od najzaslužnijih što je Srpski teatar u Otavi donedavno bio najbolje srpsko pozorište na tlu Severne Amerike. Šta se desilo sa srpskim "daskama koje život znače", one su postale samo daske, ali bez života?
- Što se tiče Srpskog teatra u Otavi važi ona latinska "Sic transit, gloria mundi (Tako prolazi slava sveta)". Vreme čini svoje, tako da su glumci i glumice koji su igrali ljubavnike i ljubavnice, maze i sanjalice, sada bake i deke, ili u najboljem slučaju mame i tate. Deca i unuci su ogromno bogatstvo i treba ih voleti i maziti, tako da za pozorište više nema vremena. Pozorišta nema bez rada i proba i ono ne opstaje samo na osnovu želje da ga imamo.
Vi ste rođeni Beograđanin, ali ste najviše radili u Sarajevu?
Čuva uspomene
- Od stvari koje smo mogli da ponesemo iz stana u Sarajevu bilo je samo ono garderobe na nama, moja stara violina koju sam nameravao da prodam, da bismo se prehranili. Moja supruga Vildana je kategorično rekla: "E, to nećeš prodati!" I tako je violina spasena - ispričao je Dimitrije.
- Figurativno, rođen sam u Narodnom pozorištu u Beogradu. Otac Ljubomir je u tom pozorištu bio inspicijent duže od 40 godina, tako da od svojih najmlađih dana bitišem u toj kući magije, divnih i zavodljivih svetala, nekih čudno odevenih čika i teta koji govore specijalnim jezikom. Prvi put sam kao devetogodišnjak zaigrao na sceni u Krležinom "Areteju" 1957. Od tada ništa više nije moglo da me odvoji od scenske umetnosti, pa bila ona teatar, radio ili neki drugi medij. U novembru 1969. odlazim u Sarajevo da radim diplomsku predstavu. Radio sam Sterijinu "Lažu i paralažu" i s tom predstavom sam diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i TV u Beogradu. Iz mog sarajevskog stvaralačkog opusa u pozorištu izdvojio bih "Prosjačku operu" Bertolda Brehta, Šekspirovu "Bogojavljensku noć" i "Mrožekov "Na pučini", te "Mračnu komediju", "Dugi život kralja Osvalda" i "Kralj Ibi".
U The English Broken Theatre (B.E.T.) u Otavi, kao i u predstavama koje ste režirali u Srpskom teatru Otava, ogledali ste i kao glumac?
- Tačno je da sam u B.E.T i glumio, ali glumom sam se bavio i u Sarajevu, u radio dramama koje sam i režirao, a bilo ih je više od 200. Na prijemnom ispitu 1966. za Pozorišnu akademiju u Beogradu morao sam da pokažem i svoje glumačke sposobnosti. Već tada sam pokazao zavidan talenat, pa su mi neki čak predlagali da upišem glumu. Režija mi je, ipak, bila izazovnija i draža.
Po dolasku u Otavu pokušali ste da budete i moler?
- Govorili su mi: "To nije teško, umočiš četku i oj-ha, Bog te veseli". Naiđem tako na oglas da se traži iskusni moler i ja, iako četku ranije nisam ni pipnuo, krenem u dvonedeljnu avanturu. Kad sam posle dve nedelje bio isplaćivan, gazda mi je ljubazno rekao: "Hvala, kad budemo tražili manje iskusne molere, zvaćemo prvo Vas." To je zapečatilo moju molersku karijeru i vratilo me violini. Svirao sam, vežbao, održao koncert i napokon konkurisao za posao nastavnika u muzičkoj školi. S violinom se družim od devete godine i ona mi je omiljeni instrument - kazao je Dimitrije čije "Cvrčkovo kolo" u Otavi rađa nove umetnike.
