U gostima kod Homeinija (1): Rat i mir u Teheranu
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić prvi put čitaocima prenosi atmosferu iz iračko-iranskog rata i susreta sa neprikosnovenim i harizmatičnim vođom Irana, ajatolahom Homeinijem. To je svojevrsno svedočanstvo iz prve ruke o korenima sukoba na prostoru Iraka i Irana.
Ruholah Musavi Homeini (17. maj 1900 - 3. jun 1989) bio je iranski političar i duhovni vođa, od islamske revolucije 1979. do svoje smrti. Žestoko se borio protiv agrarnih reformi i zapadnjačkog vladanja Muhameda Reze Pahlavija, a kada je šah napustio Iran, trijumfalno se vratio, praćen ovacijama. Teška srca je prihvatio primirje kojim je 1988. okončan iračko-iranski rat.
Po Kuzistanskoj ravnici izbilo mlado žito. Pored puta, s obe strane, brazde tenkovskih gusenica. Drum Abadan-Kormašar-Ahvaz izmiče na sever prema Teheranu. Odavde do prvih iračkih položaja jedva kilometar-dva. Pritisla neka turobna tišina, sve se pritajilo, sad će da zagrmi. U suprotnom pravcu, prema Abadanu, projuri kao zalutala avet, nešto nalik na putničko vozilo, sve premazano slojem blata - da bude teža meta iračkim cevima, na puškomet odavde. Kroz rupicu na vetrobranu proviruju oči vozača. Koja ga nevolja goni ovim ukletim drumom?
Čuvari revolucije
Daleko na horizontu, sve dokle dobacuje golo oko, strše, tu i tamo, kupole razvaljenih iranskih tenkova - uspomena na iračku nadmoć u vazduhu. Vreme i kiše zatrpali sav taj krš u glib Kuzistana. Iz ugljenisanih tenkovskih ostataka izleću neke crne ptičurine i tromo kruže u visinama. Osluškuju bliski dolazak još jedne gargantuanske gozbe kad ovde krene novi krkljanac i sveži leševi budu posejani svuda dokle vid dobacuje.
Na liniji gde se svetlost dana na zalasku spaja sa horizontom, tamo iznad Eufrata, vide se obrisi iračkih "pancera" u manevru. Ovde, ispred njih, u iranskom rovu, dvadesetak bradatih Čuvara revolucije - pasdarana monotono nariču koranska ajeta dok nameštaju protivtenkovske lansere.
Moj "čuvar revolucije", dete od šesnaestak godina, kaže da su mu javili kako svakog trenutka treba da krene nova iračka ofanziva i da bi bilo dobro da me što pre odavde skloni. Samo što to reče, iskače iz neba irački helikopter i muva se između rafala sa zemlje. Priljubljen na tlu, gledam pasdarana iz susednog rova kako se zabavlja - ili mu je to život dojadio - pa iz ležećeg položaja, okrenut licem prema nebu, ispaljuje dete iz blatnjavog kalašnjikova kratke rafale na čeličnu ptičurinu koja kao kobac kruži okolo, odlazi, vraća se kao da je nešto zaboravio, pripuca; stoji još malo obešen u vazduhu, iskašlje još malo vatre, pa odlazi. Evo ga još jednom i u kratkim razmacim prazni teški mitraljez. Ode... Preživeo sam.
Sutradan, u Teheranu, gledam na televiziji kako ukočeno oko kamere, očigledno već mrtvog snimatelja, beleži ovaj prizor iz našeg susednog rova odakle se zanesenjak ajatolaha Homeinija, iranskog vođe, iz kalašnjikova nadigrava sa iračkim helikopterom. Ostalo je uključeno i tonsko snimanje. Ali, za kamerom nema nikog živog da je zaustavi.
Čuje se kako štekće mitraljez sa neba, pa eksplozija. Žmirka napušteni objektiv, gleda kroz vihor peska koji se, posle detonacije, tromo sleže. Kad se slegne, na unutrašnjoj strani grudobrana, naslonjen na lakat, pasadaran. Ni njemu nije više od sedamnaest. Donji deo tela izbušen rafalom iz teškog kalibra natapa se krvlju. Gornji deo gleda donji deo: - Alahu ekber, Homeini rehber... (Bog je velik, a Homeini je vođa). I tako u samrtnom ritmu, sve dok lakat ne izda i još živi gornji deo umirućeg tela ne padne na leđa, a zamagljene oči stakleno propadnu - gore, u dubinu visokog neba. Oči u oči sa svojim Bogom koji odozgo samo ćuti i sluša: - Alahu ekber, Homeini rehber...
Telo klizi niz grudobran. Napuštena kamera mrtvog snimatelja nastavlja da gleda u prazno. Smrt se obrušava i spušta svoju tišinu na usta koja, blaženo razvučena u osmeh, obustavljaju molitvu.
Rezidencija imama Homeinija u teheranskom predgrađu Džamran ni po čemu ne sugeriše sedište čoveka koji je upravo oborio hiljadugodišnje persijsko cartvo da na zemlji Zoroastra uspostavi prvu islamsku državu posle halifata. Pod zastrt prilično pohabanim tepisima. Na podijumu ajatolah sedi iza mikrofona. Prelazi pogledom koji unakrsno emituje zrake filozofskog mira i grmljavine od koje bih radije u zaklon. Reč apostolskog tihovanja, pa plotun žestoke vatre. Seva starac očima ispod kao prašuma gustih, kosih obrva, a sve to poput lave kulja ispod velikog, crnog turbana.
Starac bije po američkom Velikom Satani, "licemerima" Sadama Huseina u susednom Iraku, islamskim vladama što su prodale dušu vragu... Dok tako mitraljira, celim prostorm vibrira, u talasima, posle svakog akcenta: "Smrt Americi, smrt Sadamovim munaficima (licemerima), smrt Izraelu..." I tako u ritmičkoj skali, do erupcije kad Homeini ispali magičnu reč "marg" (smrt), koja ljulja iranskom šiitskom dušom i slavi martirsku sudbinu dodeljenu iranskom šiitskom biću u njegovoj internacionali patnje kroz vekove.Rat sa Irakom je Bogom predodređen kraj ove manihejske borbe između svetla Islamske revolucije i tame zalutalog stada Muhamedove dece. Ahura Mazda u Teheranu, Agra Manju u Bagdadu.
Kolektivni očaj
Sve to istorijsko breme palo je na leđa Islamske revolucije i njene branše šiizma, a nose ga šiiti od časa Velike šizme, kada je njihov rodonačelnik, četvrti halifa i Muhamedov zet, Ali, krenuo svojim, posebnim putem. Ono jučerašnje umiranje mladog pasdarana na grudobranu u Kuzistanu i ovo veče kod Homeinija u Džamranu otima se hladnoj proceduri svega racionalnog - ovo je neka čudesna igra prizemljenja sufističke mistike i šiitske tragike, iz njihovih transcendentnih visina na profanu realnost Muhamedovog naroda. I, evo, gledam pred sobom tog Homeinija kako sve to lepo pakuje u političku mobilizaciju mladih šiitskih duša protiv "apostata" širom islamskog sveta i Velikog Satane u Vašingtonu. I kako, za ovu večerašnju priliku, veštinom čarobanjaka pali prostor prizivanjem primera mučeničke smrt velikog šiitskog imama, Huseina u Kerbeli, dok mu krupne suze teku niz obraze.
Ceo sistem obezbeđenja, toliko striktan pri dolasku u Džamran, raspada se do ništavila na zvuk reči "marg" i pomen šiitiskih velikomučenika poimenice, od Velike šizme do danas. Sve živo okolo plače, jeca, cvili u grču. Ljuti ratnici, imamovo obezbeđenje, padaju kolektivno u očaj zbog nesreće koja ih je, eto, pogodila pre 14 vekova i koju nose u ponorima duše i ove večeri. Suze rone i onih 15 mrkih telohranitelja, neposredni živi zid oko ajatolaha. Snimatelj TV Teherana ispušta objektiv i briše rukavom svoj deo suza.
Na kraju prizora, kao na kraju olujnog nevremena, sve odjednom zamre i samo što odnekuda stiže još poneki zaostali trag prigušenih jecaja. To je Homeini blago podigao ruku i grobna tišina poplavila prostor.
Crni turban
Crni turban Homeinija, za razliku od belog, znak je da glava ispod njega vodi lančano do kuće samog proroka Muhameda. To je, dakle, preda mnom, ta sila koja je telekinezom duhovnih poslanica iz pariskog izbeglištava, sa daljine od toliko hiljada milja, bez ijednog ispaljenog metka, oborila najjaču vojnu silu na Bliskom istoku.
