U gostima kod Homeinija (2): Povratak muslimanskog pape

Jučerašnje umiranje mladog ratnika na grudobranu u Kuzistanu, i ovo veče kod Homeinija u Džamranu otima se hladnoj proceduri svega racionalnog - ovo je neka čudesna igra prizemljenja sufističke mistike i šiitske tragike, iz njihovih transcendentnih visina na profanu realnost Muhamedovog naroda.

Reuters

Bezgranična odanost: Doček ajatolaha Homeinija

I, evo, gledam pred sobom tog Homeinija kako sve to lepo pakuje u političku mobilizaciju mladih šiitskih duša protiv "apostata" širom islamskog sveta i Velikog Satane u Vašingtonu. I kako, za ovu večerašnju priliku, veštinom čarobnjaka pali prostor prizivanjem primera mučeničke smrti velikog šiitskog imama, Huseina u Kerbeli, dok mu krupne suze teku niz obraze.

Kolektivni plač

Ceo sistem obezbeđenja, toliko striktan pri dolasku u Džamran, raspada se do ništavila na zvuk reči "marg" i pomen šiitskih velikomučenika poimenice, od Velike šizme do danas. Sve živo okolo plače, jeca, cvili u grču. Ljuti ratnici, Homeinijevo obezbeđenje, padaju kolektivno u očaj zbog nesreće koja ih je, eto, pogodila pre četrnaest vekova i koju nose u ponorjima duše i ove večeri. Suze rone i onih petnaest mrkih telohranitelja, neposredni živi zid oko ajatolaha. Snimatelj TV Teherana ispušta objektiv i briše rukavom svoj deo suza... Na kraju prizora, kao na kraju olujnog nevremena, sve odjednom zamre i samo što odnekuda stiže još po neki zaostali trag prigušenih jecaja. To je Homeini blago podigao ruku i grobna tišina je poplavila prostor.

Šejk Isfahani, teheranski teolog, "mudžtahid", tumač Muhamedove Objave, pokušava da mi okupljanjem pristalica kod Homeinija objasni svu magiju mistične sile "marg", hipnotiku dejstva mučeničke smrti dvanaest šiitskih velikomučenika, u nizu od Alija do, evo, Homeinija, na ovozemaljsku zbilju iranskog islamskog marša. Celu noć smo već potrošili.

Sviće nad Teheranom. Niz obronke Elbrusa silazi dašak svežine na lepljivom zaparom pritisnut grad. Nije baš oduševljen kako korespondiram sa suptilnom sagom o "duodecimalnom imamatu" (dvanest nastradalih šiitskih imama). Gleda me sa dobronamernim, superiornim sažaljenjem, kao da u Iblisa, crnog đavola, treba da utera arhanđela Džibrila, tj. Gavrila, pa ne ide. Da li baš iskreno misli da će, kao što mi govori, poslednji šiitski imam, misteriozno nestali Mahdi, uskoro da se pojavi? Evo, baš ovde,"možda baš ove noći" - tako reče - da bi mu Homeini, lično, vratio ključeve islamske Umme (islamske zajednice)? Koju će onda "Očekivani Mahdi" da povede ka konačnoj i večnoj afirmaciji svih božanskih Objava, od kako je sveta.

"Očekivani Mahdi" jedini u šiitskom lancu dvanaest imama nije izgubio glavu nasiljem nego je tajanstveno nestao. Od tada, po šiitskom doživljaju koji je, evo, prepolovio vekove, islamski svet nema božanski verifikovanog vođu. Muslimani nemaju svog papu. Odsustvo lidera je, međutim, privremeno. Mahdi je svevišnjom voljom morao da se izgubi - ili, pak, sakrije od diskreditovane realnosti muslimana, da bi ih, kad se vrati, očišćene od greha poveo u susret večnoj božanskoj istini.

U danima ovog "Velikog odsustva", dok se Mahdi ne pojavi, poslovi Zajednice poverni su Homeiniju koji jeste nešto što šiitsko teološko mišljenje naziva "Perfektnim čovekom" na Zemlji.
U vreme kada su šiitsku islamsku zajednicu vodili tih dvanaest velikomučenika u sukcesiji, Umma je u njima uvek imala čoveka koji je posedovao investituru da upravlja njihovim poslovima.

Tajna istorija dvanaestog imama, Mahdija traje i vlada koliko profanom svešću, toliko i spiritualnim životom šiita. Imam Mahdi ostaje skriven sve dok se ne pojavi. Dok se to ne dogodi, ne može da se vidi običnim okom. Vidi se samo u snu vernika ili u ličnim predstavama koje imaju prirodu nadčulnih doživljaja.

Promena srca ljudi

Ova nevidljiva prisutnost spritualnog vođe koji će tek da se vernicima vrati - Mundus Imaginalis (Alem ul Misal), fascinira njenim izrazitim očitovanjem u životu iranskih šiita. Ličnost Mahdija ne pojavljuje se po zakonima materijalne istorije. Ljudi su ti koji su sami sebi sakrili Mahdija, sami su postali nesposobni da ga vide. Nije skrivalica u Mahdiju nego u ljudima ("Nije rupa na planeti, već je rupa na pameti"). Ljudi su izgubili sposobnost "teofanijske percepcije". Ljudi su, naprosto, izgubili ono što je definisano u gnoseologiji institucije imama - spoznaju Boga srcem, pa stoga nema smisla ni govoriti o očitovanju skrivenog Mahdija dok god su ljudi nesposobni da ga prepoznaju. A prepoznaće ga tek kada se promene, što jeste suština ovozemaljske misije Islamske revolucije i njenog šiizma. Dok se to ne dogodi, za sve vreme Nestanka(gajbet) ezoterizam će da čuva tajnu pravog ekumenizma. Ta tajna je sam Mahdi, Perfektni čovek čiji povratak će značiti početak spiritualnog sveta - promenu srca ljudi.