Duh Moamera Gadafija lebdi nad savešču Britanije (4): Kroz vatru, po Božjoj volji
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić prvi put piše kako je kao izveštač Tanjuga prisustvovao drami prilikom prvog pokušaja svrgavanja neprikosnovenog libijskog vođe Moamera el Gadafija 15. aprila 1986. godine.
Povod su optužbe bivšeg komandanta oružanih snaga Velike Britanije, lorda Ričardsa, da je udar kojim je Gadafi oboren 2011. godine, a u kome su učestvovale i britanske vazdušne snage - bio nelegalan.
Duh Moamera Gadafija lebdi nad savešću Britanije:
(1): Veliki vođa je morao da umre
Zvao me je "Titović"
Gluva tišina pod martovskim suncem, u ljutoj dubini libijske Sahare. Okean peska pukao na sve četiri strane. Najbliže nastanjeno mesto je Tarhuna, više od stotinu kilometara dalje. Gadafi prekrstio noge na pesku, pod sasušenom krošnjom drveta koje je tu, na neki čudesan način, pustilo koren i odoleva suncu i bezbodici.
Od kako su mu bombardovali kuću, od kako je iskliznuo, minutu pre nego što su "fantomi" stigli, više je u pustinji, sa njegovim karavanom, nego u Tripoliju. Ponekad samo, kao vihor projuri kroz njegovo rodno mesto. Sirt, nadomak mediteranske obale, ali se dugo ne zadržava.
- Pokretna meta - reći će mi uz osmeh.
Ovo sada je predah u stalnoj jurnjavi njegove kolone tojota koje nas uvek nose nekuda, a da nikada unapred ne znam kuda.
Bombardovanje je za nama već šest godina. Ovde u pustinjskoj uvali, u očaravajućoj tišini Sahare, Gadafi natiče komadiće jagnjećeg mesa na drvene štapiće; okreće ih na žaru. Oko njega hodaju, sede, dremaju na poroznom aprilskom suncu, njegove Anakreonke - njegov ženski bataljon obezbeđenja. Pristao je da putujem sa njim, obožava Tita i zove me "Titović".
Iza nas je danas ostalo hiljadu i po kilometara pustinjskog puta. Tamo u oazi Kufra (na arapskom znači "prokleta"), Bogu iza leđa, na jugoistočnom beskraju Sahare, Gadafi lično priprema šiš kebab, neku vrstu naših ražćnjiča. Ispred šatora sto i stolica za Lidera - tako ga svi u Libiji zovu - fotelja sva u zelenim ornamentima. Ceo Gradafijev "ženski odred" sedi okolo, na još toplom pesku, svakoj po pištolj u bedrima.
Muamer el Gadafi (1942-2011) vladao je Libijom od 1969. do mučkog ubistva. Tokom 42 godine vladavine zaostalu državu pretvorio je u najbogatiju zemlju Bliskog istoka. Bio je veliki prijatelj Jugoslavije u kojoj se jedno vreme i školovao.
Godine lete, projure kao "fantomi" one noći u Tripoliju. Kako to sada izgleda daleko, pomalo čak idilično; svakako samo nestvarno, doživljeno i pretureno preko glave. Pogotovo sada, mnogo kasnije, oči u oči sa junakom cele drame!
U vatrenom obruču
Počinje priredba koju Lider voli da gleda. Jedna od devojaka donosi bocu sa benzinom, posipa ga po pesku i pali vatreni krug. Druga devojka baca zapaljeno drvce na benzin i pali vatru. Donose neobično velikog pustinjskog škorpiona tamnosmeđe boje i bacaju ga u središte zapaljenog kruga. Doliva se još benzina; krug je sve uži; životinja kreće da se spasava - na jednu, pa na drugu, treću i četvrtu stranu; udara u vatru, povlači se u sredinu kruga, pa sve to iznova. Ne odustaje; pokušava još jednom, ali uzalud.
Doliva se još benzina, krug je sve uži; devojke oko vatre udaraju dlanovima u ritmu. Gadafi sedi u fotelji, zavalio se, namakao širit na čelo i - očigledno - uživa u prizoru...
I sve to tako traje dok životinja ne odluči da okonča agoniju - vidi da joj je borba uzaludna; pokušava još jednom, poslednji put; vraća se u središte kruga - vatra je sve bliže - podiže uvis bodlju otrovnog, šiljatog repa i zariva je sebi u leđa. Otrov čini svoje.
Aplauz. U vatrenom krugu leži nepomično telo životinje koja je izvršila samoubistvo.
- Baš tužno, ali na neki način i herojski - ote mi se.
- Kukavički! Nijedno stvorenje - ni čovek ni životinja - ne sme, ni sebi ni drugome, da oduzima život.
- ?
- Život ovog škorpiona nije njegov život. Alah nam ga je svima pozajmio dok smo Ovde dole i mora da ga na kraju upotrebe vratimo Stvoritelju. On, Gore, je vlasnik naših života. On će da odredi kada je životu kraj. Ovaj škorpion je ubio nešto što nije njegovo...
- A, šta biste Vi, pukovniče?
- Kroz vatru!
