Duh Moamera Gadafija lebdi nad savešću Britanije (2): Jezivi nalet nad avetinjskim gradom
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić prvi put piše kako je kao izveštač Tanjuga prisustvovao drami prilikom prvog pokušaja svrgavanja neprikosnovenog libijskog vođe Moamera el Gadafija 15. aprila 1986. godine.
Povod su optužbe bivšeg komandanta oružanih snaga Velike Britanije, lorda Ričardsa, da je udar kojim je Gadafi oboren 2011. godine, a u kome su učestvovale i britanske vazdušne snage - bio nelegalan.
Promena režima je manir i načelo Imperije, ispred koga, po pravilu, nastupa dirigovana medijska paljba kao "artiljerijska priprema" za pravdanje "humanitarne" upotrebe ratnih aviona, raketa i bazuka.
Kako sve to izgleda i kako se to izvodi, videlo se širom sveta - uključujući i Srbiju. Takođe se videlo i u prvom pokušaju Zapada da ukloni Gadafija - živog ili mrtvog - sa vlasti u Libiji, pre 30 godina, tada u verziji amero-britanskog bombardovanja rezidencije Gadafija i pokušaja da se u Libiji ustoliči poslušna vlast - pa makar to bili i ovi džihadisti koji trenutno gospodare zemljom.
Obojica ste ludi!
Slučaj je hteo da kao dopisnik Tanjuga iz Libije prisustvujem drami, izveštavam i svedočim o tom prvom (neuspelom) pokušaju Imperije da ubije Gadafija.
U mirnodopske večeri Tripoli je sav u šarenim svetlima brodića usidrenih u gradskoj luci. Istočnjačka muzika trešti i zapljuskuje obalu. U sparno, letnje nebo izviju se pramenovi dima sa stotina roštilja poređanih duž obale, u dugom nizu, kao klavijatura na velikom pijanu. Tupo udaraju bubnjevi i zveče daire... Ovo sad je, međutim, nešto nestvarno, kao da je grad iznenada ispustio dušu. Ni senka da promakne. Polumračnom ulicom protrči zalutali pas - i životinja nekuda od nečega beži... Sve je zanemelo. Čujem vlastito disanje i eho koraka koji mi se vraća od sablasnih zidova, spuštenih žaluzina i sa prozora, na brzu ruku okovanih daskama...
S nekih dvesta metara dalje dolazi kroz gluvu tišinu i gusti mrak, ritmičko udaranje talasa o kamenje u gradskoj luci.
Od dopisništva Tanjuga u blizini - kuda sada žurim - do Gadafijeve kuće u kvartu Bab el Azizija, ima jedva dva kilometra vazdušne linije.
Muamer el Gadafi (1942-2011) vladao je Libijom od 1969. do mučkog ubistva. Tokom 42 godine vladavine zaostalu državu pretvorio je u najbogatiju zemlju Bliskog istoka. Bio je veliki prijatelj Jugoslavije u kojoj se jedno vreme i školovao.
Zvoni.
- Gde ti je "gazda" - udara u slušalicu glas iz Beograda. Zove direktor agencije Mihailo Šaranović.
- U kući - odgovaram.
- Pa, je li on lud! Oni su već krenuli na njega. A šta ti radiš, gde si?
- Čekam da stignu. Idem kao duh pustim ulicama i ne verujem očima.
- Šta to ne veruješ?
- Da je Tripoli već mrtav...
- Pa, i ti, izgleda, nisi normalan.
Glava, pa informacija
Ne veruje da je Gadafi još u rezidenciji koja mu je, ujedno, i porodična kuća. Ceo svet prati let fantoma F-16, od kako su krenuli sa Britanskog ostrva - "da ga ubiju". Biće ovde, nad gradom, uskoro, posle pola noći... Već su preleteli Pirineje...
- Proveri, ako možeš, još jednom, da li je još u kući... Molim te... Ali, čuvaj glavu. Gledaj gde ćeš da se skloniš... Skloni se u našu ambasadu... Glava, pa informacija...
U hotelu Bab el Bahr, na samoj obali mora, otkud žurim kroz ovu avetinjsku noć pre nego što počnu da bombarduju, ni žive duše. Nestali i gosti i osoblje. Recepcija prazna. Restoran, letnja bašta, parkiralište - sve pusto.
Usred te gluve praznine, nestvarna kao duh, sedi Meri Kolvin, dopisnica američke novinske agencije Asošijeted pres. Meri je stara poznanica sa bliskoistočnih ratišta. Zvala me maločas sva prestrašena. Sama je. Svi ostali strani novinari, njih oko dve stotine, libijske vlasti su strpale u hotel El Kebir. Amerikanci to već znaju - Tripoli je pun njihovih špijuna - tamo, valjda, neće da gađaju.
- Proveri još jednom (gde je Gadafi) - zapomažu iz Beograda.
U Maršalatu na Dedinju traže od Tanjuga da ih iz minuta u minut obaveštava šta se dešava u Libiji Titovom prijatelju, Gadafiju.
- Provereno, čoveče!
U dva sata i dva minuta posle pola noći kao da nešto strašno i sablasno projuri kroz sobu. Jedno za drugim, pa ostali... Nevidljivim krilima, u potpunoj pomrčini, razmiču tamu. Sa polica padaju vaze i svećnjaci; na zidovima se ljuljaju slike... Uleću u brišućem letu sa obale, zanjišu celu kuću; "izleću", pa za koju sekundu istresu potmule detonacije, tu negde u blizini...
Za dopisnika novinske agencije, ovo je jednom ili nikada u životu. Sve ili ništa, "Va bank"!
