Duh Moamera Gadafija lebdi nad savešću Britanije (1): Veliki vođa je morao da umre
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić prvi put piše kako je kao izveštač Tanjuga prisustvovao drami prilikom prvog pokušaja svrgavanja neprikosnovenog libijskog vođe Moamera el Gadafija 15. aprila 1986. godine.
Povod su optužbe bivšeg komandanta oružanih snaga Velike Britanije, lorda Ričardsa, da je udar kojim je Gadafi oboren 2011. godine, a u kome su učestvovale i britanske vazdušne snage - bio nelegalan.
Moamer el Gadafi (1942-2011) vladao je Libijom od 1969. do mučkog ubistva. Tokom 42 godine vladavine zaostalu državu pretvorio je u najbogatiju zemlju Bliskog istoka. Bio je veliki prijatelj Jugoslavije u kojoj se jedno vreme i školovao.
Svojevremena brza politička i fizička likvidacija lidera Libije, Moamera el Gadafija i dalje, kao prokletstvo, progoni duhove u Velikoj Britaniji. Nacionalni Savet za državnu bezbednost našao se na udaru, nakon što je bivši komandant oružanih snaga Britanije, lord Ričards, pokrenuo u Parlamentu burnu debatu.
"Veliki uspeh"
Lord Ričards, koga je podržao veliki broj poslanika, zahteva sada da se libijska afera stavi pod kritičku analizu, a Nacionalni savet za bezbednost hitno reformiše kako bi se ubuduće sprečila svaka vojna intervencija britanske vojske na druge zemlje bez jakog razloga koji bi se direktno ticao bezbednosti Britanije.
Ironija
Lord Ričardson sada u Parlamentu poziva na "sveobuhvatnu debatu" o libijskom slučaju iako je, kao tadašnji komandant Oružanih snaga Velike Britanije, upravo on tražio ne samo "oštru vazdušnu akciju" nego i slanje britanskih čizama na libijsko tlo.
Vazdušna kampanja bombardovanja Libije i fizička likvidacija Gadafija nakon zapadne direktne vojne pomoći libijskim, islamističkim pobunjenicima, proglašeni su odmah "velikim uspehom".
Kao posledica tog "velikog uspeha", Libija je danas zemlja u haosu, utonula u oružani obračun regionalnih milicija, međuplemenskih sukoba; privreda nekada prosperitetne, naftom bogate zemlje, ovog trenutka je u potpunom kolapsu; Libijci masovne beže preko Mediterana u Evropu, a Islamska država je, praktično, gospodar bivše Džamahirije.
U najnovijem raportu Komiteta za spoljne poslove Donjeg doma Parlamenta u Vestminsteru, sada nakon obavljenog posla promene režima u Tripoliju i - "žalim slučaj" - potonjeg ubistva Gadafija od strane pobunjenika, u britanskom Parlamentu se najednom, post festum, ustanovljava da su bombardovanje Libije i promena tamošnjeg režima (za račun Imperije) bili "oportunistička politika" tadašnje vlasti u Londonu (Kameron); te da je ta kampanja imala "nelegalan" cilj - "promenu režima", u stranoj državi koja nije "vitalno ugrožavala" bezbednost Britanije.
Loš plan
Takođe se tek - "mea kulpa" - dozvoljava da je vlada, sada već bivšeg premijera, Dejvida Kamerona, "preuveličala" razloge za vazdušnu intervenciju u Libiji, a minimizirala, ili nije uopšte predviđala posledice agresije.
"Britanska oružana akcija bila je delo loše isplanirane intervencije čije posledice danas vidimo u Libiji", stoji u parlamentarnom raportu iznesenom pred poslanike, uz poziv Krispina Blanta, predsednika Spoljnopolitičkog komiteta da se obavi debata o, praktično, neuspehu libijske kampanje koja je za rezultat imala i svirepo ubistvo - metkom u čelo sa kratkog odstojanja - već zarobljenog (od strane pobunjenika) Moamera Gadafija.
Promena režima je manir i načelo Imperije, ispred koga, po pravilu, nastupa dirigovana medijska paljba kao "artiljerijska priprema" za pravdanje "humanitarne" upotrebe ratnih aviona, raketa i bazuka.
