Istorija izbeglištva (16): Granatama na monahinje
Prema planu Komesarijata za izbeglice, trebalo je posetiti opštinu Ub, nadomak Obrenovca. Domaćini su nas obavestili da na teritoriji opštine imaju specifičnu grupu izbeglica koja se nalazi u veoma bednom stanju. Zamolili smo ih da nas odvedu do tog mesta da se lično uverimo u njihove probleme i tako smo stigli u selo Dokmir, gde smo na obroncima nekultivisane šume ugledali prelepu crkvu i uređeno dvorište sa parohijskim domom, zapisao je Dobrica Vulović sećanja iz dana rada na mestu komesara Srbije za izbeglice.
Primetili smo neveliku zgradu sa koje otpadaju cigle, kasnije smo shvatili da je ta zgrada predviđena za konak i da nisu stigli da urade betonsku zaštitu kako bi sprečili obrušavanje konaka.
Razgovor s igumanijom
U blizini zgrade smo zatekli grupu žena u crnim odorama koje su obrađivale baštu. Igumanija Evdokija nas je srdačno dočekala s rakijom i kafom:
- Mi smo sestrinstvo iz manastira Žitomislići kod Mostara. Ja sam posle Drugog svetskog rata bila najmlađa igumanija i formirala sam ceo taj manastir. Unela sam svu svoju energiju i život u ono što smo napravili od njega. U to vreme, pre nego što je bombardovan, manastir je bio prava crkvena i umetnička riznica, iako je za vreme Drugog svetskog rata bio porušen do temelja. Držali smo manastir dok prve granate nisu počele da padaju na crkvu, a onda nam je naređeno da odmah odemo. Mene i nepokretnog protu smestili su u neki džip i pokazali nam kako da aktiviramo bombu u slučaju da budemo zarobljeni. Sestre su pošle pešice preko hercegovačkih gudura i, srećom bez žrtava, stigle su u Trebinje. Jedno vreme boravila sam na Cetinju kod Amfilohija Radovića, a onda mi je naređeno da dođem ovde. Ovde je nekada bio muški manastir, ali je vremenom opusteo. Zahvaljujući njegovom sveštenstvu, episkopu Lavrentiju, ovde smo našle mir i utočište - u dahu je ispričala Igumanija.
Igumanija Evdokija je nešto želela da mi kaže u četiri oka, piše Vulović.
- Obišli smo parohijski dom gde su u jednoj maloj prostoriji spavale časne sestre. Kreveti su bili vojnički, na tri sprata, i prosto je bilo nemoguće normalno doći do svog mesta za spavanje. Kad smo izašli iz parohijskog doma, igumanija je rekla da ćemo priču odložiti za drugi put. Ja sam u sebi već doneo odluku i odredio Vladimira Cucića za realizaciju te odluke. Znao sam da mi treba blagoslov episkopa Lavrentija, ali to se nije moglo uraditi telefonom. Njegov šef kabineta (sekretar) rekao mi je da se episkop priprema za liturgiju koja će se za dva dana održati u Brankovini, na groblju gde je sahranjena Desanka Maksimović. Tada se obeležavao godišnji pomen pesnikinji. Predložio sam vladici Lavrentiju da kada se završi pomen zajedno obiđemo crkvu u Dokmiru. U dvorištu, dok smo ispijali kafu, rekao sam igumaniji da želimo da pomognemo manastiru.
Ispunjena želja
Obavestili su vladiku Lavrentija i igumaniju da su za gradnju konaka već obezbedili prvoklasnu građu u Udbinama i Sokocu, od ciglane u Zaječaru ciglu i crep, od Željezare Nikšić gvožđe, cement iz cementare Kosjerić, a Vlada Cucić je, kao glavni koordinator ove akcije, pregovarao sa jednom grčkom humanitarnom organizacijom koja je trebalo da obezbedi sanitarnu i elektro-instalaciju. U međuvremenu je jedno drvnopreređivačko preduzeće iz Banje Koviljače odlučilo da izreže građu i napravi kompletnu stolariju, što je i realizovano.
- Šljunak i pesak je, uz saglasnost UNHCR-a koji je obezbedio gorivo za kamione, i prevoz građevinskog materijala, prevezao naš Milan Nikolić. Bili su zatečeni. Jedini problem bio je telefonski priključak, jer je po nekoj zamisli trebalo dovući žicu dva-tri kilometra. Taj problem je brzo rešio Vladimir Cucić, a mi smo obezbedili da šabačka Pošta odobri besplatno dovođenje telefonske linije. Dva dana kasnije stigli su šleperi sa Sokoca i Udbina.
I konak je završen...
- Nisam uspeo da ga posetim, ali me je igumanija posetila na novom poslu, sa flašom rakije i srebrnjakom sa likom Sv. Save. Tada smo konstatovali da postoji tajna koju ona čuva i koju želi da mi saopšti. Pošto po crkvenim zakonima manastir ne može da se izbriše, to sestrinstvo je i dalje pripadalo manastiru Žitomislići, privremeno zbrinuto u Dokmiru.
Njihova želja je bila da u Dokmiru bude ženski manastir.
- Episkop šabačko-zvornički Lavrentije bio je skeptičan dok je slušao naše izlaganje, ali je ipak rekao da ukoliko se naši planovi ostvare Komesarijat zaslužuje najviše crkveno priznanje. Obećao je da će organizovati susret sa patrijarhom Pavlom. Susret u Patrijaršiji dogodio se u prisustvu episkopa Lavrentija, uz naznaku da je i Komesarijat pomogao manastiru Dokmir. U vazduhu je lebdeo zaključak da je to bilo delo episkopa Lavrentija.
Prva naselja
Projekat za izgradnju izbegličkih naselja i adaptaciju izbegličkih kolektivnih centara realizovala je agencija čiji su ravnopravni osnivači bili UNHCR, Crveni krst Srbije i Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, uz svestranu pomoć društava Komesarijata za izbeglice u Parizu i Londonu i Vlade Republike Srbije.
Kuriozitet je da je Iv Bone, francuski parlamentarac, sam donirao neka sredstva, Društvu prijatelja Komesarijata za izbeglice, kao svoj doprinos opremanju naselja. Program je obuhvatao i opremanje tih centara od najsitnijih detalja - nameštajem, kuhinjama, sistemima grejanja, priborom za jelo. To je bio prvi ugovor koji je u ime UNHCR-a potpisan sa nekom vladinom institucijom, uprkos izričitoj zabrani Saveta bezbednosti.
Prvo je izgrađeno naselje u Novom Krsturu, u opštini Novi Kneževac. A zatim je u Jagodini i Deliblatskoj peščari adaptirano četrdesetak objekata.
Hvala Miletu iz Kraljeva
- Organizacija Crvenog krsta Beograda dostavila je pozamašne količine hrane za majstore i obuću, posteljinu, prekrivače i druge potrepštine za sestrinstvo. Rečno brodarstvo iz Novog Sada, u saradnji sa PIM "Ratko Mitrović", obezbedilo je kompletne količine peska i šljunka. Gorivo za prevoz obezbedili smo preko UNHCR-a, tako da je cela priča bila zaokružena.
Kompletan materijal prevezao je naš Mile iz Kraljeva koji je danonoćno svojim kamionom vukao i istovarivao materijal.
