Naši iz dijaspore: Sigurnost jača od nostalgije
Još krajem 19. veka Srbi su odlazili preko Atlantika u potrazi za boljim životom. Posle Drugog svetskog rata mnogi su napustili otadžbinu, a neki se nisu vratili posle oslobađanja iz nemačkog zarobljeništva. Krajem šezdesetih godina prošlog veka posle potpisivanja ugovora bivše Jugoslavije i više zemalja zapadne Evrope usledio je najveći talas odlaska.
Mnogi su tada napustili zavičaj s namerom da nešto zarade i vrate se za nekoliko meseci ili godinu, dve. Većina njih je i danas uglavnom širom Evrope baš kao i oni koji su tokom ili posle raspada bivše SFRJ napustili ognjišta. Treća i četvrta generacija naših ljudi već odrasta u dijaspori na gotovo svim kontinentima, a čitaoci "Vesti" iz Evrope i Kanade govore planiraju li da se vrate zavičaj.
Mladen Ivanović
- U Nemačkoj živim punih 50 godina, tu su mi deca i unučad, a u Derventi sam godišnje po nekoliko meseci, ali se ipak vraćam u Minhen pred zimu. Kada u proleće sa suprugom odem u zavičaj dva meseca provedemo na moru i u banji, dosta vremena provedem radeći oko kuće, jer stalno nešto gradim i dograđujem. Imam i voćnjak na skoro pola hektara, gde sam zasadio orahe, tako da uvek kada sam tamo imam šta da radim i nikad mi nije dosadno. Pored toga, dobro se osećam i lepo mi je kada sam u Derventi, kao što je lepo našoj deci i unucima koji rado tamo dolaze. Ipak, u Nemačkoj smo proveli pola veka, tu smo radili, zaradili, ulagali i imamo lekare, tu su nam deca i unuci, pa sve su to razlozi da ne razmišljamo o potpunom povratku u Derventu. To govori da smo na neki način i ovde i tamo. Moram reći da su se u Derventi promenili ljudi, malo je onih iz moje generacije, a ja imam 72 godine. Mlađi svet i ne poznajem, a vidim da se i oni raseljavaju na sve strane u potrazi za boljim životom. Sada vidim da smo mi iz prve generacije ovde radili, dole nosili novac i pravili kuće i podizali domaćinstva koja sada ili su potpuno napuštena ili ponekad neko dođe nakratko. Kada bi čovek želeo da proda to što je gradio nema kupca ili ako ga i nađe ne može dobiti ni deo uloženog novca.
Srđan Stokić
- Ne mislim da se vraćam u Srbiju pre penzije. Kada budem ostvario penziju u Austriji postoji mogućnost da ću se vratiti. Međutim sve zavisi od porodice, jer gde su oni tu ću biti i ja. Trenutno mislim da ću se vratiti kada budem penzioner jer me vuče da živim u rodnom kraju i vreme "potrošim" tamo na prijatelje i sve aktivnosti u kojima zbog posla nisam mogao da uživam. Svakako ima još vremena, pa ćemo videti i kako će se stanje u otadžbini razvijati, da li će postojati zadovoljavajući uslovi za život.
Milovan Gvozdenović
- Rodom sam sa Kosova i Metohije, tačnije sa Metohije, opština Klina, odakle smo morali da odemo i mir smo prvo pronašli u Čačku. Vratio bih se, ali ne pod uslovima koji tamo vladaju. Tamo je okupacija i živeo bih kao u zatvoru. Ne bih mogao to da izdržim. Moj otac je tamo ubijen i dedovi su takođe stradali. Da živim sa njihovim ubicama ne bih mogao. Kada bi tamo živeli Srbi i poneki dobri Albanci, a ima i među njima dobrih ljudi koji nisu okrvavili ruke, onda bih se vratio. Nisu svi zlikovci. U Čačak bih se i vratio kada bi bila bolja plata, tamo posao može da se pronađe, ali je zarada lošija nego ovde u Nemačkoj.
Bobana Bojić
- Rođena sam u Holandiji, ali me za tu zemlju ništa ne vezuje. Volim Osnabrik, ali mi je miliji zavičaj Bosanski Petrovac odakle je rodom moj otac. Nažalost tamo više nikoga nemamo. Otac i majka su se preselili u Beograd. Moj drugi zavičaj je Banjaluka, odakle je suprug Slavko. U Banjaluci imamo stan, a njegovi roditelji kuću i na raspolaganju nam je veliki konfor. Zato moja petočlana porodica rado provodi sve dečje raspuste na liniji Osnabrik-Banjaluka-Beograd. Ne znam da li bih se sasvim vratila, ali ovako nam je odlično i dok je zdravlja, snage i dobrih avionskih linija živećemo tako
Radmila Miljković
Prirodno je da u svakom čoveku postoji strah od nepoznatog. Kako, kada je u pitanju odluka, ostaviti sve za sobom i krenuti od kuće, zbog nekih viših ciljeva, tako i kada je povratak u pitanju. Čovek integrisan u novo okruženje, sa novim ljudima, treba da donese takvu odluku i sve promeni. Odgovor je u nama samima. Treba da se oslobodimo straha od nepoznatog, neizvesnog i prilagodimo se novonastaloj situaciji. Pratimo želje i idemo ka onom što će nam doneti mir u duši. Nostalgija je prirodna i normalno da je prisutna i kod mene. Penziju sigurno neću čekati ovde, a kada ću se vratiti zavisi isključivo od mene. Možda to bude i sutra.
Buda Marković
- Došao sam u Nemačku davne 1969. i sve ove godine rado odlazim u svoj Požarevac, gde sam napravio kuću i uživam u prirodi na seoskom imanju gde sam odrastao. Ipak ne mislim da se vratim za stalno, a glavna prepreka za potpuni povratak u zavičaj, jeste rad zdravstvenih ustanova. Nedostaje mi pouzdaniji rad ovih ustanova, da bi se u Srbiji sa suprugom komotnije osećao. Naša ćerka sa desetogodišnjim unukama bliznakinjama rado dolazi u Požarevac na odmor, ali i ne pomišlja da ostane tu da živi. U porodici u kojoj sam odrastao, bilo je još četvoro braće i sestara od kojih su se dvoje nastanili u Berlinu, a dvoje u Beču. Njihova deca nastavila su da žive u tim gradovima, a sada se i unuci tamo osećaju kao kod kuće. Radujem se ipak što i ćerka i unuke igraju u srpskom folkloru.
Miroslav Zubac
- Najlakše je reći, jeste, tačno je želim da se vratim u zavičaj. Citirao bih reči velikog pesnika Rajka Petrova Noga, koji je jednom prilikom izjavio, da na svojim putovanjima po svetu nije susreo emigranta, a da mu ovaj nije rekao da želi da se vrati! I zaista, supruga Svetlana i ja često smo razgovarali, a i dalje nam je ta tema prisutna u svakodnevnim razgovorima, o eventualnom povratku u zavičaj, ma šta to značilo gledano sa ove daljine iz Kanade. Recimo, želeli bi da ostatak života provedemo u Trebinju, blizu Jadranskog mora... Ali, uvek to ali... Imamo decu, koja su već dobro pustila korene u kanadskom životu... Kćerka Sara je završila fakultet i ima stalan i dobar posao u Torontu, uskoro će i sin Miloš da završi fakultet i on će takođe tražiti posao ovde, a njihov put sledi i najmlađi sin Luka... I šta mi treba da radimo, da idemo u Trebinje, da se odmaramo leti na obalama Jadrana, a deca, za koju smo odgovorni što su na ovom tlu, bitišu u Kanadi...Dakle, mi ćemo se vratiti tamo u zavičaj, ako to požele i naša deca...
