Preci su bili veći rodoljubi
Veličanstvena epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu jedna je od naslavnijih stranica ne samo naše istorije. Ceo svet divio se podvizima naših junačkih predaka koji su od 1914. do kraja rata lomili mnogo brojnije neprijatelje i dali ogroman doprinos savezničkoj pobedi.
Nažalost, nova vremena, novi i običaji, pa će tako 11. novembra u Parizu na komemoraciji povodom stogodišnjice kraja Velikog rata biti i predstavnici poraženih strana, pa čak i nepriznate i samozvane države Kosovo.
Čitaoce "Vesti" u Evropi i Kanadi pitali smo da li je bila dovoljna samo Svečana akademija u beogradskom Centru Sava, ili je veliki jubilej trebalo obeležiti i na drugi način.
Marija Mitrović, Beč, Austrija
- Mislim da je čitava godina trebalo da bude posvećena žrtvama koje je podneo naš narod u Prvom svetskom ratu. Mi smo narod koji je pretrpeo ogromne žrtve i to zato što nam je nekadašnja imperija objavila rat. Poznato je kako su austrougarski vojnici divljali i to ne treba nikako zaboraviti, već neprestano ukazivati na to kako zapadna Evropa ne bi namerno zaboravila taj neslavni deo svoje istorije. Često ovde u Austriji možemo čuti da su Srbi izazvali Veliki rat, atentatom na prestolonaslednika, a niko ne želi da kaže, zbog čega se to dogodilo i "zaboravljaju" šta su okupatori radili našem narodu. Moramo slaviti pobedu u Prvom svetskom ratu i stalno podsećati da smo bili na pobedničkoj strani, iako smo mali narod, kojem su uvek želeli nešto negativno da pripišu.
Angelina Majkić, Minhen Nemačka
- Imam utisak da Srbija nedovoljno neguje uspomene na veliku pogibelj svog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, u prvom redu to se odnosi na ljude koji se bave prosvetom, kulturom, pa i istorijom a narod se zabavio drugim brigama. Nekako se izgubio taj osećaj duga prema žrtvama prošlosti, pogotovo u dva svetska rata, možda i zbog toga što odgovorni ne rade svoj posao, a narod ima svoje muke. Čak mi se čini da mi u dijaspori više brinemo i čuvamo tradiciju i sećanje na prošlost. Mi smo imali period života u kome je bilo "zabranjeno" misliti svojom glavom i to je bio period tutorstva što je oslabilo duhovnu snagu naroda. Uz to, došla je i ekonomska kriza i sistem u kome je novac na prvom mestu kao najvažnija stvar u životu. S jedne strane imamo sloj bogatih, a s druge strane većinu siromašnog naroda koji se bori da preživi. U takvim uslovima nema mnogo prostora kod običnih ljudi da misle i sećaju se velikih događaja iz istorije, prošlosti i zaslužnih pojedinaca, pa je narod uz materijalno siromašenje i duhovno osiromašio. Zato nije čudno što običan svet u Srbiji malo zna o istorijskim događajima i velikim ličnostima. Pored toga, Srbiju su uništili ratovi posle kojih je stvaran drugačiji sistem vrednosti u odnosu na ono što je srušeno. Postalo je najvažnije biti bogat i po tome se isticati, a pametni i školovani uglavnom su postali siromašni. Tako danas imamo u Srbiji ljude koji vrede, ali nemaju i one koji imaju, a pitanje je koliko stvarno vrede i kako su došli do bogatstva. Sve to još više vodi razočaranju kod običnog naroda, tako da je nestao taj ponos, a posleratni događaji udaljili su ljude i od rodoljublja. Veliko je pitanje ko bi danas, ako bi zatrebalo, branio Kosovo i Metohiju jer pobednici iz prethodnih ratova gladuju.
Rajko Radojević, Toronto, Kanada
- Ako se ne gleda kroz naočare dnevnog politike, mislim da se Srbija nije obrukala u vezi s obeležavanjem stogodišnjice završetka Velikog rata. Održano je više časova istorije na znamenitim mestima, komemorativnih akademija gde su i najviše javne ličnosti učestvovale, sređena su vojnička groblja na Zejtinliku i Krfu, naši istoričari stručno i uspešno su pobili zlobne pokušaje istorijskog revizionizma kroz koje je trebalo da ko zna po koji put satanizuju Srbe i Srbiju. Štampana je čitava biblioteka knjiga na temu Prvog svetskog rata, priređeno više izložbi, a RTS je emitovao mnoštvo filmova na temu Srbija u Velikom ratu. Istrgnuti su od zaborava heroji poput Milunke Savić, a najmlađem podoficiru srpske vojske Momčilu Gavriću diže se spomenik. Vlada je najavila podizanje spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću koji treba da bude postavljen u Beogradu naspram spomenika Cara Nikolaja II, pa će se tako ispraviti još jedna istorijska nepravda. Srbima se polako vraća istorijsko i genetsko pamćenje koje je decenijama potiskivano, prvo zbog ideje jugoslovenstva, a kasnije zbog "bratstva i jedinstva". Međutim, naši preci su toliko žrtvovali i sebe ugradili u slobodu i spas otadžbine da je danas nama njihovim potomcima teško naći adekvatan način da im se za sve to odužimo. Jedino nam ostaje da ih čuvamo u pamćenju, a u tome ćemo najbolje uspeti ako se taj kult predaka prenese na mlade i generacije koje tek dolaze. Jer Srbi su konačno lišeni izgovora za nepoznavanje svoje istorije. Ako neko misli da smo se obrukali jer nismo adekvatno obnovili sećanje na slavne dane naših predaka, neka pogleda na francusku bruku i sramotu: podigoše zastavu kosovskih Šiptara u Notr Damu.
Dobrica Jovanović, Niderucvil, Švajcarska
- Mislim da nije više ono što je bilo, nema više onih manifestacijama, polaganje venaca palim borcima u svakom gradu i svakom selu, gde postoje spomenici palim borcima. Na mnogim mestima su srušeni spomenici palim borcima u Prvom i Drugom svetskom ratu. A najveća je sramota što današnja omladina ne zna čiji su to spomenici tamo gde još postoje. Treba da imam više poštovanja prema onima koji su dali živote za našu današnju Srbiju. Jer da se nisu oni borili na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu i Solunskom frontu, ko zna šta bi bilo danas na teritoriji Srbije.
Dragan Eskić, Erlangen, Nemačka
- Mislim da je Srbija uradila dosta toga i kako treba obeležila 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Nešto od toga sam pratio u medijima. Čini mi se ipak da je svet zaboravio na to koliki je doprinos Srbija dala pobedi u Velikom ratu, kolike su žrtve pale u srpskom narodu i vojničke i civilne. Ali i kod samih Srba ima dosta zaborava jer o tom vremenu i žrtvovanju srpske vojske ne piše se, a i ne govori onoliko koliko bi trebalo, pa stičem utisak kao da se mi stidimo tog vremena i događaja, iako su oni za ponos. Na primeru ponašanja jednog dela našeg naroda u dijaspori vidljivo je da nije lako biti Srbin u inostranstvu i mnogi izbegavaju da otvoreno kažu ko su, šta su i odakle su. Čak i u nekim poslovima sa strancima ta istina o identitetu se gura u drugi plan jer naši ljudi su osetili svu težinu medijskog pritiska i laži. Susretao sam ljude koji jednostavno ne znaju šta da kažu kada ih Nemci ili drugi stranci pitaju ko su, šta su i odakle su. Mnogi bi najradije da o tome ne govore. Mora se priznati da smo kroz sva burna vremena i događaje izgubili dosta od onog što je krasilo naše pretke, u prvom redu to se odnosi na slogu, zajedništvo pa i poštenje. To je danas izraženo i kod starijih, ali i mlađih ljudi koji olako zaboravljaju ko su i odakle su. Što se tiče rodoljublja i spremnosti da se brani otadžbina, kod jednog dela naroda kao da više nema volje da se sačuva ono što imamo.
